U jednoj od mnogih srpskih škola koje nose ime po slavnom vojvodi Živojinu Mišiću, roditelja đaka prvačića umalo nisu udarili šlog i infarkt istovremeno: stigavši sa zakašnjenjem na priredbu povodom Dana škole, ugledao je đačiće kako pevaju "Oj svijetla majska zoro" uz koreografiju upotpunjenu aktuelnom crnogorskom zastavom.
Bijela ga je pena popanula, ali ga je trezvena žena zauzdala da ne učini neki zijan u svečanom trenutku.
Sutradan je, ništa manje besan, presavio tabak, zvani mejl, pa direktoru nakitio sitno pismo sa ključnim pitanjem: šta će u srpskoj školi, među srpskom decom, himna nastala iz pera ustaškog ideologa i kroato-montenegrina Sekule Drljevića, himna čije pojedine delove odbija da peva čak i crnogorski predsednik Filip Vujanović, čovek očigledno upućen u istorijat te svinjarije?
I to samo nekoliko dana pošto je vrli Milo Principa proglasio teroristom, ulazak Crne Gore u Veliki rat kao kobnu grešku, a slavnu Mojkovačku bitku (gde su oni negdašnji Crnogorci izginuli da bi omogućili srpskoj braći povlačenje ka Albaniji) – samoubilačkim činom.
Sledeće logično pitanje direktoru/ki bilo je: kojim povodom ceo taj "performans" lažnog bratstva, uz znamenja države koja grčevito opstaje na temeljima antisrpstva i zatiranja svega što podseća na nemilu, ali neumitnu činjenicu o pravom poreklu današnjih Montenegrina?
Odgovor je glasio, otprilike, ovako: svake godine, u okviru aktivnosti nazvane "S Mišićem po svetu", predstavlja se po jedna zemlja, beše jednom Alžir, potom Italija, a eto, sad je na red stigla i Crna Gora.
"Crna Gora je, kao što Vam je poznato, država koju Srbija zvanično priznaje i ja to poštujem", odgovori nadležno lice i dodade pomalo zajedljivo da to priznanje "možda nekom smeta".
Ne bude lenj, odgovorom nezadovoljni roditelj, te u sledećoj sitnoj knjizi postavi još jedno logično pitanje: da li narednih godina možemo očekivati da sa Mišićem po svetu dečica krenu malo i do Hrvatske, s kojom takođe imamo diplomatske odnose?
Doduše, slavni vojskovođa po kome škola nosi ime u pismu zaluđenom kralju Aleksandru najcrnjim rečima je opisao Hrvate i vapio da se s njima država nikako ne pravi, ali odgovorno školsko lice poštuje svoju državu, te je pretpostavka da mu ta sitnica neće smetati.
Sve za bratstvo i jedinstvo, a vojvoda nek se malo u grobu prevrće, dobro je to za kosti.
Lice odgovorno za vaspitavanje i budućnost naše dece više nije našlo za shodno da se udostoji odgovora, a možda je tako i bolje, jer ko zna kakvih bi u nastavku tek bilo lupetarija i prorežimskih bulažnjenja.
Dok se taj sramni performans odvijao na užas pomenutog roditelja, ostali su radosno cupkali kao na svadbi i udarali takt. Baš im je, da se tako izrazimo, bilo Milo.
Šta će biti sa generacijama naše dece? Kuda ih vodi ovo osakaćeno školstvo, čemu ih uči? Da li će im u glavu utuviti samo Srebrenicu, a iz mozgića im izbrisati Krajinu, Jasenovac, Klečku, Gracko…? Kako će im zlosrećni roditelji objasniti nešto o čemu nikad u školi nisu čuli? Da li će ih gledati kao budale koje bulazne o nekakvom stradanju nekakvih Srba?
Pošto školsko zatiranje nacije nije dovoljno, zabranićemo i prutom po turu, roditelje ćemo terati u zatvore, decu oduzimati i davati osvešćenima, po mogućstvu gejevima. A onima koji protiv toga ustanu zalepiće čitav album etiketa neofašiste, velikosrbina, agresivnog ludaka i mračnjaka, što je već na svojoj koži iskusio doktor Milivojević.
Od uglednog psihoterapeuta postao je nasilni bolesnik, spreman za onu košulju što se kopča na leđima. Jer, tako presuđuje Druga Srbija, peti jahač srpske Apokalipse.
Ne dajmo im decu, najmanje toliko smo dužni potomcima. I precima.
