– Ulazak u logor bio je ravan klubu smrti u kojem su vladali bezakonje i ludilo, gde se čuo samo vrisak, plač i jauk do neba. Prizor od kojeg mi se i danas ledi krv u žilama je bežanje ispred ustaša koji su hvatali devojčice i nad njima se iživljavali. Tada sam nehotice stala na tek rođeno dete na zemlji, a taj plač i jauk mi i danas zvone u ušima – opisuje užase Dobrila.
Ona poručuje da su preživeli na izmaku snage, ali da njihova svedočenja ne smeju da padnu u zaborav.
– Zato molim sadašnju i buduće generacije da se bore da se zlo koje je doneo rat ne ponovi. Ni kod nas, ni u svetu – poručila je okupljenima Dobrila Kukolj, predsednik Gradskog udruženja logoraša i njihovih potomaka iz Banjaluke.
Ustaško-nemački logor u Sisku osnovan je 3. avgusta 1942. po završenim operacijama na Kozari i Šamarici. U sastavu je imao i poseban logor koji se službeno nazivao Prihvatilište za decu izbeglica. Dečji logor u Sisku, najveći te vrste u NDH, nalazio se pod pokroviteljstvom Ženske loze i Nadzorne službe ustaškog pokreta.
Upravnik tog pakla bio je ustaša, lekar Antun Najžer. Na spomeniku na dečjem groblju piše da je na tom mestu sahranjeno oko 2.000 dece.
Pomen je služio episkop slavonski Jovan (Ćulibrk), posle čega su u prisustvu zvaničnika iz Srbije i predsednika Srpskog Narodnog veća Milorada Pupovca položene bele ruže na sisačkom dečjem groblju.
Pakao jednak AušvicuOkupljenima se u ime jevrejskih žrtava obratio Branko Lustig, nagrađivani holivudski producent i počasni predsednik Festivala jevrejskog filma. On je preživeo Holokaust i kaže da su u Aušvicu, logoru u koji je prvo doveden, imali sličan tretman kao i deca u ustaško-nemačkom logoru u Sisku. Njih su ostavljali u solanama, nas u barakama. Oni su imali doktora Najžera, a mi doktora Mengelea. Život mi je spasao srpski vojnik i tada sam se zavetovao da ću do kraja života činiti sve što je u mojoj moći da se takva strahota ne ponovi – kazao je Lustig. |
