Dugo su se samozvani spoljnopolitički analitičari i njima skloni mediji gicatali dokazujući da je Ukrajince na noge digla Janukovičeva bahatost i manjak demokratije, da tu Zapad ni luk jeo, ni luk mirisao i da se, eto, narod dogodio ničim izazvan.
Pa su nas onda zasipali slikama glamura eks-predsednika, tačnije kičeraja, od zlatnih slavina do replike gusarskog broda usred avlije.
Što, dabome, nije sporno, jer se Janukovič nije odlikovao ni poštenjem, ni stilom, a ponajmanje pameću, tako da je na jednom srpskom satiričnom sajtu osvanula slika Staljina, koji nešto piše, uz komentar: "JANUKOVIČU, J… TE NESPOSOBNA!"
Zlosrećni Viktor, za koga se priča da ga Moskva još drži uz skute samo da bi pokazala zube neskrivenom američkom imperijalizmu, pokazao se kao zgodan povod za tzv. revoluciju. Džaba ja obećavao izbore, džaba povlačio vojsku i policiju sa ulica, strogo kontrolisana rulja napravila je prečicu ka Zapadu ugodnoj vlasti.
Kolovođe "mirnih protesta" koji su odneli desetine života i usput uhvaćenim policajcima nesretnicima kopali oči i sekli ruke, ne kriju svoju fašisoidnost, oni su otprilike nešto kao ukrajinske ustaše, naslednici poraženih Hitlerovih saveznika.
To Americi, naravno, ne smeta, važan je cilj. Uostalom, koliko je nacista odmah posle rata zbrisalo preko Bare gde su se zdušno uključili u svakovrsne oblike rata protiv omraženih Sovjeta.
Nekad Sovjeta, danas protiv Rusa, nema razlike ni u mržnji, ni u pristupu. Osilila se ta banda Jenkija, kao što bi rekao ruski opozicionar Eduard Limonov:
"Moskva dozvoljava vulgarnim Jenkijima u kariranim pantalonama, Nulandima, Bajdenima i Mekejnima da upadaju na svetu zemlju naših predaka! U naš kolektivni san, u naš kolektivni ponor sećanja!"
Rusiji, kao i Srbiji, hoće da izvade dušu na pamuk, da joj iskasape nacionalno tkivo, da ponovo njen narod gurnu pod krvavu ruku neofašista, koji poraz od Crvene armije niti zaboravljaju, niti praštaju. Poraženo zlo ne spava, sanja osvetu, nadajući se da će dočekati svoj trenutak kao Hrvati i njihova sabraća po ustaštvu te crne 1990. godine.
I tada su potomci najokorelijih zločinaca, pa i preživeli zločinci lično dobili vetar u leđa od demokratskog Zapada, da dovrše što nisu čet’res prve. Ove ukrajinske ustaše čekale su nešto duže, ali je mržnja bolest koja se protokom vremena samo pojačava. Zato, gle čuda, Janukoviču namenjuju Hag, liči li vam to na već viđeno, a onima što kopaju oči policajcima trasiraju demokratski put ka parlamentu.
Rusija je priterana uza zid, ponovo, kao ’41. suočena sa avetima nacizma pred svojim vratima. Iz Krima se nema gde nazad, Sevastopolj je novi Staljingrad, ko to naivan reče da je Drugi svetski rat davno završen?
Menjaju se samo saveznici neprijatelja, ruskih, koji su ujedno i srpski dušmani. Na nama su zlikovci 1999. testirali živce Moskve, koje je Jeljcin čeličio votkom i zapadnim milionima. Onda su se iživljavali nad Libijom, pa su režali na Siriju.
Procenili su da je pravi čas da se nož zabije tamo gde najviše boli, pred nosom Rusije, u meki trbuh gde se brane granice Putinove imperije.
Zato Vladimir Vladimirovič više ne može nazad. Zato njegove topovnjače krstare planetom, spremne na sve. Ovaj rat nerava mora da dobije, ili da pusti da zver, koja je namirisala krv, krene da ga dokrajči.
Neće biti trećeg svetskog rata, to je sigurno. Jer ni Drugi, pokazuje to Ukrajina, još nije završen.
