PRED POLZAKA U ŠKOLU: Zoran Simjanović
Zoran Simjanović (68) rođen je i odrastao u Beogradu. Od malih nogu voleo je muziku, u čemu su ga bezgranično podržavali majka Olivera i otac Stevan.
– Kao sasvim mali počeo sam da sviram na dedinom klaviru. Roditelji su me upisali u Muzičku školu "Mokranjac", pa tek onda i u redovnu. Umetničku crtu sam nasledio od majke, odnosno njenog oca. Moj deda Dragoslav Vasiljević Figa bio je sjajan slikar, impresionista, ali i muzičar. Profesorka u muzičkoj školi Jela Kršić je rekla mojoj baki da sam dobar, ali nevaspitan zato što ne dižem ruku kad nešto želim da pitam. Baka je rekla da to nisam naučio jer još ne idem u osnovnu školu – kaže Zoran Simjanović.
Ovaj umetnik prvo je zapevao, pa tek onda progovorio.
– Majka me je još u kolicima uhvatila kako mumlam "Druže Tito, mi ti se kunemo". Posle toga sam progovorio. Kao mali svakodnevno sam slušao našu prvu komšinicu, opersku pevačicu Zoru Vučić kako peva. Dečaci iz ulice bi se okupili i čežnjivim pogledima pratili probu najlepše beogradske balerine Duške Sifnios. Ulica je bila središte svih dešavanja. U sedam sati uveče išli bismo kod moje tetke da gledamo televiziju. Ona je na kredit kupila televizor. A tamo puna soba komšija i rođaka. Posle rata bilo je teško nabaviti namirnice koje su bile neophodne za za ishranu deteta u razvoju. Nedostajao mi je kalcijum. Jednog jutra mama me je zatekla kako kašikom kopam malter iz rupe na zidu pored kreveta. Tiho je rekla: "Zorane, sine, pa ti jedeš zid." Klimao sam glavom dok su mi usta bila puna maltera.
D. D.
