Kulturno-umetničko društvo “Dobrosav Radovanović Kikac” iz Bazela je simbol istrajnosti i rodoljublja. Više od pola veka čuva kulturnu baštinu svog naroda. Kad se priča o “Kikcu”, nemoguće je ne pomenuti Iliju Jovića, koji je na čelu tog uspešnog društva bio više od dve decenije. I danas ga doživljava kao svoju porodicu. Iako je nedavno predao rukovodstvo mlađim naraštajima koje je “Kikac” iznedrio, ostao je veran svom društvu i prihvatio članstvo u Nadzornom odboru da, kako kaže, bude tu kad zatreba pomoć. S obzirom na njegovo bogato iskustvo, nema sumnje da će mladima pružiti dragocenu pomoć.
Sve je počelo 1978, kada se Ilija sa rodne Majevice zaputio u Švajcarsku. Imao je tada samo 21 godinu. Krenuo je u Bazel, u posetu rođaku.
– Nisam znao kako da dođem do adrese, ali me je put sam naveo. Tada je bila drugačija situacija, naši stručnjake i radnike su veoma cenili u Švajcarskoj, pa sam i ja tako krenuo. Ispred rođakovog stana sam čekao pola dana, nisam znao da se u ovoj zemlji radi od jutra do sutra. Kao sunce da me je ogrejalo kad sam ga ugledao kako onako visok ide meni. Kad ste u tuđini, sve je drugačije. Ja sam, iskreno da vam kažem, hteo odmah da se vratim kući, ali rođak mi nije dao i zahvalan sam mu na tome – priseća se Ilija.
Oduševili Engleze
U to vreme su se naši ljudi okupljali u Jugoslovenskom klubu koji je imao silne sekcije, od sporta, privrede pa do folklora. Tada se veoma vodilo računa da se ne povredi taj krug zajedništva, postojalo je jedno društvo s mnogo sekcija i to je funkcionisalo pod budnim okom tadašnje države (Jugoslavije) što je i ambasada u to vreme pratila. Tako su mnogi naši ljudi svoju decu dovodili u dopunske škole, sportske klubove, ali i na folklor. Kako je vreme prolazilo, Ilija je osnovao porodicu sa suprugom Đujom. Mada njegov sin Borislav nije bio zaljubljenik u folklor, poslušao je oca i pristao da ide u dopunsku školu, a zatim i da upiše folklornu sekciju. Slučaj je hteo da poput mnogih roditelja i Ilija dođe sa sinom na probu folklornog ansambla.
– Mene je sin doveo u folklor, premda nikada nisam imao nikakve veze sa folklorom niti sam ikada igrao. Na jednoj sednici su me predložili da uđem u upravni odbor i ja sam pristao. Ali, da vratimo film još malo unazad. U to vreme još dok smo bili sekcija u Jugoslovenskom društvu desile su se neke promene i folklor je odlučio da se osamostali što je bilo u tom trenutku vrlo teško. Da podsetimo da je Jugoslovensko društvo bilo ispostava tadašnje ambasade.
Nekolicina vodećih ljudi iz folklornog ansambla, seća se sagovornik “Vesti”, otišla je u ambasadu da reše to pitanje.
– Kad su ih iz ambasade pitali zašto toliko ljudi dolazi kada su pozvali samo jednog čoveka, tadašnji predsednik Šimić je rekao: “Pa, došao je, mi svi smo taj jedan čovek.” Slučaj je hteo takođe da tada u posetu našoj dijaspori trebalo da dođe neka delegacija iz Engleske. U programu je trebalo da učestvuju članovi KUD-a “Ivo Lola Ribar” iz Sarajeva. Ne znam šta se tu tačno dogodilo, uglavnom, oni su bili sprečeni da dođu, pa pošto nisu imali kud, pozvali su odmah “Kikac”, koji je spreman došao bez pogovora i odigrao dve-tri koreografije koje su oduševile sve prisutne. Tako je “Kikac” osvojio značajne poene i tada se videlo koliko to društvo vredno radi za svoju državu, a nikako protiv nje.
I kolo i rokenrol
Samo nekoliko meseci kasnije usledio je poziv ambasade i “Kikac” je dobio dozvolu da folklorna sekcija počne samostalni život.
– KUD “Kikac” je uglavnom gledao da u upravu uvede roditelje dece koja su bili članovi, na taj način smo zaista imali porodice na okupu. Kasnije je došla i moja ćerka Daniela, koja je sa sedam godina počela da igra folklor. Zavoleo sam to društvo, svi smo radili kao jedan i gledali kako nam se deca druže i rastu. Ja sam verovatno jedini predsednik kulturno-umetničkog društva koji nikada nije bio igrač, a vodio sam KUD 20 godina. Mislim da za organizaciju kao i za igru treba imati sluha, svako je radio šta je umeo najbolje, bili smo složni i zato “Kikac” traje ovoliko. Nova generacija rukovodstva su divni mladi ljudi koje je ovo društvo iznedrilo. I siguran sam da je uprava došla u prave ruke – kaže Jović.
Ilija je oduvek bio iskren prema sebi i drugima, ono što nije znao, napominje, učio je od mudrijih ali je umeo da podeli iskustvo sa svima koji su imali volju. Velike uspehe “Kikac” niže. Pre nekoliko godina, organizovali su veliki koncert hora “Knjaz Miloš” iz Beograda. Naš sagovornik kaže da je bio skeptičan na početku kako će da se organizuje tako veliki koncert s imenima, poznatim u celom svetu. Međutim, taj koncert će se dugo pamtiti u dijaspori baš po perfektnoj organizaciji KUD-a “Kikac”. Njihov jubilarni koncert povodom 50 godina trajanja pokazao je raskošnu dimenziju “Kikca”. Program se odigrao pred brojnom publikom, među kojima su bili i Srbi i Švajcarci, predstavnici diplomatskog kora, SPC. Ovaj događaj su propratile “Vesti”, kao i brojni drugi mediji iz matice i Švajcarske.
– Naš 50. rođendan godina poklopio se sa stogodišnjicom Velikog rata. Ideja da se povežu oba jubileja došla je od naše članice Sandre Anić. Folklorni performans Vera u ljubav rađen je 2018. godine sa Vladimirom Lazićem i Mišom Čaldićem. Na osnovu filma o Prvom svetskom ratu mi smo spajali koreografije, tako da smo, predstavljajući vojnika koji bi kretao u rat iz nekog dela Srbije, to propratili igrama iz tog mesta. Zatim je prikazan povratak iz rata. Prikazana je Srbija do danas, a u međuvremenu su ubačeni fragmenti o Elvisu Presliju, filmu “Groznica subotnje večeri” i mnogo toga drugog. Iskreno, ovako nešto nikad niko nije uradio u nekom folklornom društvu. Na početku smo slušali reditelja i ništa nam nije bilo jasno, ali malo-pomalo, reditelj je imao strpljenja i čvrste nerve i sve je bilo dobro. Moram da kažem da nam je pokojni Radojica Kuzmanović mnogo pomogao tada, inače, njegovo ime se izgovara s velikim poštovanjem u “Kikcu”. Kada smo shvatili šta smo uradili, nimalo nas nije čudilo što su karte otišle preko noći, publika je bukvalno stajala – ushićeno nam prenosi uspomene Ilija.
Suze radosti
Jović je prvo bio potpredsednik “Kikca”. Tada je na poziciji predsednika bila Nataša Đorđević. Posle dve godine došao je na čelo društva.
– Nije bilo lako, ali već sam imao predznanje, a radio sam srcem zato i nije bilo teško. Da nije bilo divnih ljudi u društvu, ništa ne bih mogao sam. Predsednik je samo funkcija na papiru, svi mi koji smo u društvu smo odgovorni za uspeh, jedino kad nešto ne valja, predsednik preuzima odgovornost za greške. Kako se ponašate u svojoj kući, tako treba da se ponašate i u društvu. Drugačije ne može.
Iako je teško održati rad društva zbog mera predostrožnosti zbog invazije virusa, “Kikac” se dovija na sve moderne načine da opstane. Ilija je otišao u zasluženu penziju, ali “Kikac” nije napustio.
– Zasuze mi oči kad se setim svega što smo proživeli, mnogo lepote je tu bilo. Čak su mi jednom napravili i iznenađenje za rođendan, nisam pojma imao šta mi spremaju. Kad sam došao u salu sa suprugom da proverim je li sve u redu na probi, dočekao me prizor iz filmova, sad bih mogao da plačem kad se setim. Velika podrška moje porodice mi je mnogo značila, zato ja kažem da mi je “Kikac” bio kuća, jer svi moji su bili u ovom društvu, a i oni koje sam tamo upoznao i doveo, postali su moji.
Pomoć matice
Jović ističe veliku pomoć Vukmana Krivokuće iz Uprave za saradnju sa dijasporom.
– Srećan sam što je na mesto v. d. direktora Uprave došao Arno Gujon, nadam se da će biti još bolje jer taj mladi čovek je Arčibald Rajs našeg doba. I radujem se što imamo toliko društava, što se širi interesovanje za kulturno stvaralaštvo, to je način kako se zemlja predstavlja. Švajcarska je mala zemlja, ali je naša dijaspora zaista brojna i daje rezultate. Most između dve naše države i grade ljudi koji se svime time bave i, ponavljam, to se radi srcem i zato to sve toliko i traje. A ljubav je najbolji učitelj. Hvala svima koji su bili uz mene i koji su zajedno gradili ovu priču. Vidimo se i na proslavi 100 godina trajanja “Kikca”!
Disciplina i puna kasa
Mnogobrojne smotre su iziskivale nove nošnje i koreografije, brojna gostovanja u zemlji i svetu tražila su strpljenje, organizaciju i disciplinu, ali i blagajnu koja može da podnese sve troškove. Nije uvek bilo bajno, ali se Ilija zajedno sa svojim društvom borio da se ima. Kao i da koreografije koje “Kikac” igra budu nešto posebno, novo i jedinstveno. Mnogi čuveni koreografi ostavili su trag u istoriji ovog društva. Ilija je predao sve novoj upravi – plaćene prostorije, nošnje, koreografije i kasu sa sredstvima koju u ovo vreme pandemije malo koje društvo ima.
Čuvamo sećanje na Radojicu
– U ovo doba korone učestvovali smo u onlajn koncertu Ovo je Srbija, gde je učestvovala pevačka grupa na čelu sa našom Andrijanom Adamović. Ostalo nam je da uradimo još nešto u čemu nas je pandemija sprečila. Imamo sjajnu koreografiju pokojnog Radojice Kuzmanovića, imali smo planove za koncert u martu s Nacionalnim ansamblom Kolo i još jednim beogradskim ansamblom i horom “Knjaz Miloš” u znak sećanja na velikog umetnika. Korona nas je sprečila u tome, ali nismo odustali i mislim da će nam to biti prvi angažman kad se završi pandemija. Dužni smo da čuvamo sećanje na našeg Radojicu – priča Ilija.
U planu monografija
– U planu je monografija o KUD-u “Kikac”, smatramo svi da treba ostaviti verodostojan zapis o postojanju, radu i počecima najstarijeg društva u dijaspori. Materijal je sakupljen i treba da se krene s radom u sledećoj godini. Na taj način čuvamo imena ljudi koji više nisu sa nama, ali beležimo sve one koji su kroz “Kikac” prošli i ispod čijeg krova su osetili dobrodošlicu domaćinske kuće. Ostavio sam mnogo članova, a kasa je puna – ističe Jović.
