– Kada nastavnik koji je srpski jezik i književnost predavao u Srbiji dođe da predaje srpski jezik i kulturu deci naših ljudi koji žive i rade u Švajcarskoj i prvi put stane pred tu decu, suočava se sa specifičnim profesionalnim izazovom – kaže Jelena koja je u ovom poslu tek godinu dana.
– Kako približiti srpski jezik deci kojoj je on (uglavnom) maternji, dakle prvi koji su naučili i na kome su progovorili, ali nije više primarni. Koliko ga ta deca suštinski dobro razumeju? Da li treba intervenisati svaki put kada na času ili tokom pauze ta deca jedni sa drugima pričaju na švajcarskom nemačkom? Da li više insistirati na pravilnom govoru, bogaćenju rečnika ili na pisanju? Koliko ići u dubinu i širinu kada su teme iz istorije, geografije i tradicije u pitanju? Kako (samo)motivisati učenike na rad? I još mnoga interesantna pitanja otvara rad u dopunskoj školi – i u tome je njegova i lepota i težina i odgovornost – razlaže ona.
Podrška roditelja– Roditelji učenika mogu, i mnogi to zaista od srca i jesu, ogromna podrška nama nastavnicima u radu. Čvrsto verujem da od njihovog odnosa prema Dopunskoj školi na srpskom jeziku zavisi umnogome motivacija i uspeh njihove dece. Slanje deteta u "srpsku školu" (izraz koji se ustalio među ljudima) jeste poseban izraz roditeljske želje da dete bude svesno svog porekla, da izgradi čvrst identitet u kome je dvojstvo Srbija – Švajcarska samo bogatstvo, nikako smetnja, gde je dobro poznavanje maternjeg jezika važna osnovica za savladavanje svakog sledećeg jezika, te i time ključ za uspešnu integraciju. |
– Neko je nekad rekao da je najteže krenuti putem, a da se potom staze dalje same otvaraju. I zaista, tako je i sa ovim poslom. Na početku mnogo pitanja i nedoumica, a onda, uz predan rad, nebrojeno sati priprema za čas, kombinovanja različitih udžbenika, priručnika, materijala dostupnih preko interneta, stigne trenutak kada nastavnik oseti kako uložena energija počinje da mu se vraća. Nema lepšeg osećaja od te intelektualne i emotivne razmene sa đacima, od tog profesionalnog ispunjenja kada čas sasvim uspe. Podignute ruke u vazduhu, cela grupa ujedinjena oko jedne teme, zahtev za nastavnim listićem više, savladana slova ćirilice, tečno pročitana vrhunska pripovetka na srpskom jeziku, bolje snalaženje na geografskoj karti Srbije, jasnije istorijska slika Srbije i njenog mesta u Evropi i svetu, čestitke-zahvalnice nastavniku za naučeno – sve je to ogromna nagrada nastavniku i podsticaj da još više radi i trudi se – objašnjava profesorka svoje prve utiske u susretu sa dopunskom nastavom.
Ona ističe da se na pohađanje Dopunske nastave na srpskom jeziku može gledati i kao vrstu "delatnog patriotizma, koji računa na budućnost, a ne gleda samo sadašnji trenutak".
Prema njenim rečima važno je praćenje sadržaja i tema koje se predaju u "srpskoj školi", bar povremeni zajednički rad s detetom na njihovom savladavanju, stalni razgovor o tome koliko je važno pohađati ove časove, koliko je čovek čvrsto ukorenjen u svom jeziku i tradiciji bogat čovek i time spremniji da otvoreno i bez predrasuda primi i druge jezike i kulture.
– U stalnoj interakciji između roditelja, nastavnika i deteta, ključ je uspeha – ističe za "Vesti" profesorka Jelena Todorović-Lazić.
