Braća Mileta (35) i Vladimir (36) Čuljković iz Gornjeg Milanovca posle godina provedenih na morima širom sveta radeći na prestižnim kruzerima odlučila su da životna sidra zauvek usidre u zemlju svojih dedova u selu Ozrem. Tu, na seoskom uzvišenju Kulača zasadili su plantažu borovnice najboljeg kvaliteta duboko verujući da je ona plavo zlato Srbije i da se od gajenja ove voćke, koja je veoma cenjena u svetu, može pristojno živeti.
Ispunjeni snovi
– Ja sam se prvi otisnuo u svet, u Ameriku gde sam na Aljasci radio u industriji prerade ribe, a potom sam kao školovani somelijer dugo bio na kruzeru
Rodžal caribbean na kojem sam plovio širom sveta – od Kariba do Skandinavije i Australije. U međuvremenu se na brodu, ali na Jadranu, zaposlio i moj brat Vladimir te smo i ne sanjajući postali pomorci. Naravno, za mladog čoveka ovakvi poslovi se sanjaju jer smo bili u prilici da vidimo mnoge krajeve, luke, da upoznamo mnogo ljudi, ali i da osetimo opasnosti i draži mora i okeana. Međutim, u jednom trenutku smo i brat i ja shvatili da smo ipak kontinentalci, da imamo dedovinu gde smo želeli da spustimo sidra jer više nismo mogli da se borimo protiv nostalgije koja je iz dana u dan sve više pritiskala – objašnjava za “Vesti” Mileta koji ni na brodu nije gubio vreme već je proučavao sve o borovnici.
U početku su, priznaje, Vladimir, stariji brat, bili u dilemi šta da zasade na zemlji koja im je ostala od predaka.
– Prva ideja bio je lešnik, ali pošto je Mileta obišao neke plantaže borovnica u Americi, odlučili smo se za nju i to u vreme kada je pod ovom voćkom u Srbiji bilo svega 200 hektara. Za osnivanje plantaže bio sam zadužen ja i nije mi bilo lako, ali sve se promenilo kada je došao i Mileta. Tada je naš zajednički san o velikoj plantaži plavog zlata počeo da se ostvaruje. Do sada smo borovnicu zasadili na 3,5 hektara, ali kako je berba iz godine u godinu sve bogatija ubeđen sam da je ovo samo početak velikog biznisa – objašnjava Vladimir.
Da je posao braće Čuljković veoma izgledan i perspektivan govori i činjenica da oni, zapravo, proizvode isključivo organsku borovnicu.
Od jutra do mraka u njivi
– U naše zasade ne ulazi ni gram pesticida zbog čega je naša borovnica veoma cenjena. Jedino što upotrebljavamo jesu probiotički preparati, a to je veoma bitno za evropsko i svetsko tržište koje je veoma probirljivo i traži ekološki čistu hranu. Istina, u našim zasadima ima mnogo posla i brat i ja smo od jutra do mraka na plantažama. U njih smo, do sada, po našim računicama, uložili oko 200.000 evra i očekujemo da će za dve-tri godine sva ulaganja da nam se vrate. Takođe, nije zanemarljiva ni pomoć lokalne uprave i države koje iz svojih fondova pomažu. Troškovi su bili veliki, samo kopanje bunara i navodnjavanje sadnica sistemom kap po kap nas je koštalo 75.000 evra, pa tu je i zaštitna mreža protiv grada koju smo kupili u Italiji. Međutim, vremenom će i dobit biti sasvim dovoljna za pristojan život naših porodica – kaže Mileta.
Dodaje i da nije zanemarljivo ni to što na njihovim plantažama rade mladi ljudi iz sela i okoline i na taj način obezbeđuju dobar deo sredstava za svoju egzistenciju.
Braća Vladimir i Mileta su, rukovodeći se izrekom da se jedan prut lako polomi, ali ne i snop, postali i članovi Udruženja Kooperativa sa sedištem u obližnjem Takovu, koje ima sve više članova prizvođača borovnice. Zahvaljujući toj saradnji u toku je i izgradnja hladnjače gde će biti uskladištena borovnica iz ovog kraja.
Zovu iz dijaspore
Dobar glas o mladim ljudima iz Ozrema koji su podigli zasad borovnice po svetskim standardima daleko se čuo.
– Mi smo svoju životnu priču o borovnici napravili, ali i mnogi drugi bi da naprave sličnu, sami ili u saradnji sa nama. Javljaju nam se naši ljudi iz Australije, Amerike, Evrope… koji su spremni da zajedno sa nama uđu u proizvodnju borovnice koja je za Srbiju voće budućnosti. Naravno, u svakom trenutku smo otvoreni za saradnju – od saveta, pa do zajedničkih ulaganja, za šta su naši ljudi iz dijaspore i najviše i zainteresovani – objašnjava Mileta Čuljković.
Uvozili bumbare
Mnogo toga u vezi sa uzgajanjem borovnice se uči usput. To se odnosi i na oprašivače biljaka.
– Ranije smo za oprašivanje koristili bumbare koje smo uvozili iz Holandije, ali nismo bili u potpunosti zadovoljni. U međuvremenu, u saradnji sa stručnjacima iz Srbije zaključili smo, i nabavili po veoma niskim cenama, solitarne pčele koje su se pokazale kao prave mašine za oprašivanje cvetova borovnice. Reč je o divljim pčelama koje ne proizvode med, nemaju maticu, miroljubive su, ne ubadaju i lete u radijusu od 300 metara, za razliku od običnih koje lete i do pet kilometara. Negde ih nazivaju samotarkama, samicama, solitarnim pčelama ili pčele zidarice, ali kako god da ih zovu one su prave pčele voćarke koje su veoma radne i korisne – otkrivaju Čuljkovići.
Dimnim zavesama sačuvali rod
Mnogi voćari u Srbiji su se ovog proleća suočili sa vremenskim neprilikama, snegom kad mu vreme nije i mrazom koji je oštetio brojne zasade voća koje rano cveta. S tim problemom su se suočili i braća Čuljković, ali su ga uspešno rešili.
– Nekoliko noći nismo spavali zbog niskih temperatura i prizemnog mraza koji je pretio da nam uništi rod borovnice, ali uz pomoć dimnih zavesa uspeli smo da sačuvamo zasad pljenjem slame i strugotine koju smo unapred pripremili i rasporedili po zasadu – objašnjavaju Čuljkovići, svesni da je dug put od cvetanja borovnice do prodaje plavog zlata.
