Otkako je pre šest meseci sa izabranicom Ivanom Papić dobio sina Nikolasa, život Uroša Ćertića ušao je u potpuno novu dimenziju. Postao je otac u 38. godini i ne misli da je sa roditeljstvom zakasnio, naprotiv.
– Ako mene pitate, muškarci do tridesete ne bi trebalo ni da voze, a ne da imaju decu – kaže u šali.
O porodici priča sa beskrajno mnogo ljubavi i nežnosti, ne ostavljajući ni za trenutak sumnju da se iza njegove mačo pojave krije nežno srce.
– Živimo u zgradi koja gleda na staru Železničku stanicu i spomenik Stefanu Nemanji, a do šetališta pored “Beograda na vodi” treba nam pet minuta. Dok je bilo lepo vreme svaki dan smo išli do reke, Nikolasa dobro znaju u svim kafićima do “Beton-hale”. Čim se pojavi malo sunca, smestimo se u neku baštu. Beba je u svojim kolicima i ništa ne dira, tako da je bezbedna, a na vazduhu je. Zbog korone je sve stalo, pa i društveni život. Ivana i ja viđamo se tek sa dvoje-troje prijatelja. Uglavnom smo kod kuće, upućeni jedno na drugo.
Uroš otkriva da su u užem krugu prvog dana decembra obeležili mali jubilej, pola godine od rođenja sina.
– Otpakivali smo poklončiće koji su stigli od baka i deka i uživali.
Nikolas je rođen 1. juna, sedam dana pre Uroševog rođendana.
– Obojica smo Blizanci, siguran sam da ćemo se odlično slagati kad poraste. Ne bih voleo da kao ja voli ekstremne ludorije, niti bih bio srećan da ima “kratak fitilj”. Brzo planem, ali se brzo i smirim. Umem da odreagujem eksplozivno, pogotovo kad se suočim sa nepravdom. U svemu ostalom može da bude tatina kopija. Trudićemo se da postane pošten čovek, pravičan, borac. Opet, to je pitanje kućnog vaspitanja.
Naš najpoznatiji kaskader, koji je karijeru gradio u Holivudu, priznaje da ga je rođenje sina umnogome “prizemljilo”.
– Nema tih para za koje bih sada radio neke stvari koje su mi doskoro bile uobičajene. Pre dve godine u Kairu sam na setu pao na glavu sa visine veće od tri metra, umalo nisam poginuo. Zadobio sam povrede tri pršljena, a posledice osećam i danas. Meni je, inače, još pre deset godina dosadilo da izlazim, pijem i pravim gluposti. Pošteno sam se iživeo pre nego što je stigla beba, tako da sam spremno zakoračio u porodični život. Ako mene pitate, muškarac pre tridesete ne bi trebalo ni da vozi, jer nema strpljenja da sačeka da se uključi zeleno svetlo na semaforu. Da ne nabrajam dalje.
– Kada smo dobili dete, imao sam 38 godina, a Ivana 35. Trudnoća je bila visokorizična, svaki dan sam joj kod kuće davao injekcije za razređivanje krvi, pošto ima blagi oblik trombofilije. Borila se kao lav i sve je hrabro izgurala. Ponosan sam na nju. Mislim da svaka žena zbog onoga što prođe u trudnoći, na porođaju, pa i kad stigne beba, zaslužuje orden.
