– Upropastio sam karijeru pevajući četničke pesme. Svašta sam zbog toga preživeo. Neki ljudi su mi pretili, svašta su mi govorili. Nisam se ni trudio da utvrdim ko mi preti, niti sam se na to obazirao. Bezbroj puta sam zabranjivan i sklanjan. Po potrebi, političari su me ukidali i vadili iz fioka. A ja sam snimio oko 130 srpskih pesama, sve moguće himne – od svetosavske i "Bože pravde" do himni stranaka Vuka Draškovića i Voje Šešelja. I sve su bile hitčine! Ali, izgleda da sam sve radio pre nego što je trebalo, mada uopšte nisam razmišljao o tome da li je to pametno – kaže Urošević.
Pomrle kafane
– Drugo je bilo vreme kada sam počinjao karijeru. Pevalo se u kafanama gde su nas otkrivali kompozitori i ljudi iz muzičkog sveta. Iz kafana smo išli u studio, snimali pesme… A sad su kafane pomrle. Strašno je što mladi ljudi ne shvataju da je ovo bivša profesija od koje malo ko može zaista da živi – kaže sa setom Urošević.
Političari su vam pomogli da opstanete?
– Ma kakvi crni političari! Meni se politika obila o glavu. Džaba što sam sa svima bio dobar. Političari te tapšu po ramenima dok im trebaš, a onda kad im više ne trebaš, samo se okrenu i odu dalje. Mnogo prevrtljiva sorta! Mnogi političari su me zvali legendom, uživali su u mojim pesmama, a ja od toga ništa nisam imao. Samo sam navlačio gnev onih drugih. Nedavno su me zvali Šešeljevi radikali na svoj skup. Na sreću, imao sam zakazanu svadbu na kojoj sam morao da pevam. Dosta mi je politike, za sva vremena. Ja se i dalje osećam kao da su komunisti na vlasti.
Ima li danas posla za vas?
– Ima kad treba da se peva džabe. Čim mi neko kaže: "Gedžo, legendo!" – znam da treba negde da se peva bez para. Ne pamtim kad sam negde pevao za novac. Danas se teško bilo ko hvata za novčanik, zato pevam samo prijateljima jer njima hoću da pevam bez para. Hvala bogu da imam penziju. Nije neka, imao sam 350 evra, ali posle ovog smanjenja sada mi je penzija oko 315 evra. Niko od pevača danas ne radi dobro, samo što mnogo lažu, a ja nisam nikad lagao. Uvek su pevači mnogo lagali. Sećam se, sa Drljačom sedim u jednoj beogradskoj kafani i on priča kako se razbija od posla, a gleda ko će da mu plati piće. Eto, i danas, Drljača i Era glume majmune. Ja bih pre crk'o od gladi nego da budem kao oni i da brukam ćerke i unuku.
Da li i koliko pratite estradno-muzička dešavanja?
– Slabo, ne mogu da gledam ove što se skidaju gole, ne mogu da čitam kako ih momci biju, muka mi je od tih bljuvotina. Pratim malo ovo takmičenje Saše Popovića, ali mi je i to teško. Dobro on to radi, ima dece koja sjajno pevaju, ali ogroman je to stres za njih. Od većine njih nikad ništa neće biti, iako dobro pevaju. Sve to zajedno mi liči na trgovinu robljem.
Kome da pevam u Srbiji
Da li patite što nemate gde da pevate?
– Nije mi lako, ali gde da pevam? Nije meni mesto u diskoteci. Mnogo toga me boli – to što sam snimio toliko srpskih pesama, a nemam kome da ih pevam u rođenoj zemlji. U Srbiji se lepo baškari svako ko dođe, uživa u našem gostoprimstvu, a mi… Recimo, na Pinku nikad nisam bio. A vreme je takvo da ako te nema tamo, kao da ne postojiš! Doduše, dva puta su prenosili kad sam pevao na mostovima u vreme bombardovanja. Da nije Branimira Đokića i Žike Šarenice da me nekad pozovu na RTS, nigde me ne bi bilo.
