Sam je kuvao, šio, popravljao cipele, nijedan fizički posao nije mu bio stran ni težak i to praktično do poslednjeg dana.
Snežana kaže da patrijarh Pavle nikada nije povisio ton, niti izgovorio ružnu reč.
– Bio je topao i koliko god bio veliki, bio je jednostavan, pun razumevanja prema svima.
Retko kada me je kritikovao, a i kada je to radio, činio je to sa osmehom, birajući reči. Sećam se tako, na primer, imao je zamerke kada nalakiram nokte ili kada malo više pojedem za ručak. Tada bi mi sa smeškom rekao:
"Morska glavo, to nije u slavu božju" i na tome bi se završilo. Tako me je od milošte zvao, morska glavo.
Snežana navodi da je patrijarh Pavle uvek bio tu za druge:
– Osećao je svačiju tugu i bol. Kad god bi čuo nešto tužno, on bi sa tugom u očima rekao: "Moj bogo, kakva nesreća."
Prisećajući se dede, Snežana kaže da joj o crkvi nikada nije pričao dok ona sama ne bi započela tu temu.
– Uvek je imao svoj stav, ali nikad ga nikom nije nametao. Tako mi nikad nije rekao: "Snežana, veruj u Boga, Bog postoji." Sama sam znala da treba.
Unuka omiljenog srpskog patrijarha kaže da će se nekih anegdota koje je doživela sa dedom sećati dok je živa.
– Bio je mnogo duhovit. Sećam se jednom kada je ušao u auto, a tih dana bila je aktuelna kampanja "vežite pojaseve", on se brže-bolje uhvatio pojasa i rekao:
"Daj odmah da se vežem, ako nas zaustavi policija, ako ja budem bez pojasa, reći će: ‘Daj da ovom starcu naplatimo kaznu odmah, dok još imamo vremena…’
Susret u bolnici
Ona kaže da je patrijarh dolazio kod nje i njene porodice kad god je imao vremena.
– Te njegove posete su uvek izgledale isto. Kada on dođe u kuću, sve stane. Svi su želeli da popričaju sa njim o svakoj temi, a njemu to nije teško padalo, imao je vremena za sve.
Onda bismo seli da ručamo, a on je jeo veoma malo, ali bi probao sve što je postavljeno da se domaćica ne bi naljutila. Na kraju bi parčićem hleba očistio i tanjirić od kolača, pošto je smatrao da je greh baciti i mrvicu hrane. Najviše je voleo da jede gibanicu i krempitu.
Dedu je poslednji put videla 12 dana pre njegove smrti.
– Njega nema, nedostaje mi, ne prođe ni dan da se ne setim njega ili nekog njegovog saveta. On je i posle života živ, jer čini mi se da koliko god da vreme odmiče, ljudi ga se više sećaju i pričaju o njemu.
