“Strani borci – mudžahedini u Zenicu i Travnik počeli su da pristižu masovno, tokom februara i marta 1992. godine, a nastavili su i u drugoj polovini 1992. Stizali su iz Republike Hrvatske, uglavnom preko Hercegovine, gde je HVO uspostavio svoju vlast. Vrlo često su dolazili kao pripadnici humanitarnih organizacija uz pomoć francuskog i britanskog kontingenta Unprofora, skriveni u njihovim oklopnim transporterima.
“Većina stranih mudžahedina stizala je iz severnoafričkih zemalja ili s Bliskog, pa i Dalekog istoka, konkretno iz Avganistana, Alžira, Egipta, Irana, Jemena, Katara, Pakistana, Saudijske Arabije, Tunisa i Turske. Među njima je bio i nepoznati broj osoba iz evropskih zemalja”, navodi Galijašević.
Nosili sablje ili duge noževe
On dodaje da je novopridošle plaćenike bilo veoma lako razlikovati od avanturista ili dobrovoljaca iz drugih delova sveta ne samo zbog njihove tamnije puti, već i tradicionalne odeće.
“Imali su duge brade, turbane ili pokrivala za glavu. Neki su bili odeveni u maskirne uniforme ili u delove maskirnih uniformi, dok su drugi nosili duge bele halje. Neki su oko glave ili vrata imali marame. Većina se koristila isključivo arapskim jezikom. Bili su opremljeni automatskim puškama i bacačima raketa. Neki su nosili sablje ili duge noževe. Pojedini svedoci prepoznali su oznake koje su strani mudžahedini nosili na ramenu”, detaljno objašnjava autor studije.
Galijašević ističe da su se mudžahedini već u drugoj polovini 1992. uključili u sukobe u srednjoj Bosni, a te akcije su podrazumevale i nabavku oružja i obuku lokalnog stanovništva, ali i regrutovanje novih pripadnika za svoj odred.
Oštra pravila islama
“Pristupali su im mladi muškarci, čak i maloletnici, vojnici ABiH dezertirali su iz svojih jedinica kako bi se pridružili stranim mudžahedinima, naročito zbog materijalne koristi. Neki od mudžahedina ženili su se s domaćim devojkama. S vremenom su strani mudžahedini počeli da šire fundamentalističku viziju islama.
Nalagali su bosanskim ženama da se pokrivaju, osuđivali konzumiranje alkohola i od domaćih muslimana tražili da se striktno drže islama. Strani mudžahedini upadali su u kafiće i restorane u kojima se služio alkohol. Kada bi videli neku ženu ili mladu devojku da je odevena na nepropisan način, žestoko bi reagovali. Zbog tako strogih stavova odnosi između stranaca i domaćih ljudi postajali su sve lošiji.”
Brigade kao verske formacije
Galijašević ističe da su mudžahedini tokom rata u Bosni stvorili i moćni regrutni centar čije se posledice i dalje vide ne samo u Iraku i Siriji, već širom planete.
“Gotovo da nema opštine u srednjoj Bosni u kojoj nije bio osnovan kamp za versko-vojnu nastavu. Vojno vodstvo Armije BiH i političko vodstvo SDA prećutno je odobrilo formiranje ‘verskih formacija’, koje su postale sastavni deo Armije BiH. U nazivu su imale oznaku ‘muslimanska’, a činili su je domaći mudžahedini koji su morali da prođu posebnu versku obuku. Tako je Sedma muslimanska brigada osnovana u decembru 1992. radi ‘brzog delovanja na širem području Zenice, Travnika i Kaknja.’ Od osnivanja zvala se ‘muslimanska’, njeni pripadnici su morali da praktikuju verske obrede, oznake brigade bile su ispisane i na arapskom jeziku, a u borbu su ulazili s povikom ‘Tekbir – Alahu ekber’. Osim verskog naboja dodatni motiv za ratovanje te brigade bila je i podela ratnoga plena, što ju je činilo najorganizovanijom pljačkaškom formacijom tokom rata u BiH”, ističe Galijašević.
Alija član šure
Galijašević navodi da su procene o broju mudžahedina u BiH prilično neujednačene.
“Prema Aliji Izetbegoviću, bilo ih je najviše 300, po Abu al-Mali, poslednjem komandantu odreda El mudžahedin, pravih mudžahedina u Bosni bilo je između pet i šest hiljada, mada je u trenutku raspuštanja, 26. februara 1996. bilo 1.774 pripadnika.”
Autro studije objašnjava da je nemoguće odredi tačan broj mudžahedina jer su oni u Bosni osnovali nekoliko jedinica koje međusobno nisu bile u koordinaciji.
“Utemeljili su glavnu šuru (veće) koja je trebalo da pridonese zajedničkom delovanju, ali ona nikada nije zaživela. U radu šure ponekad je učestvovao i Alija Izetbegović, koga su zvali Abu Izat”, tvrdi Galijašević.
Strani i domaći mudžahedini
Galijašević objašnjava da analiza različitih dokaznih predmeta u Haškom tribunalu kao i u pravosuđu BiH pokazuje da se termin “mudžahedini” nije koristio na jednoobrazan način.
“U određenim situacijama termin ‘mudžahedini’ označavao je strane muslimanske borce koji su došli iz arapskih zemalja; u drugim prilikama, osobito u slučaju Srba i Hrvata, termin ‘mudžahedini’ obuhvatao je isto tako i domaće bosanske borce koji su se pridružili strancima arapskog porekla i koji su nastojali tim strancima nalikovati, naročito u načinu odevanja. Osim toga, HVO je često koristio termin ‘mudžahedini’ ili ‘MOS’ kada se govorilo o ABiH ili o 7. brigadi, odnosno 3. korpusu ABiH. U mnogim dokumentima, pre svega onima koji potiču od HVO, pominje se termin ‘muslimanske oružane snage’ (MOS) ili ‘muslimanske snage’. Kao i termin ‘mudžahedini’, tako se i termin MOS koristio na različite načine. Upotrebljava se bilo kao oznaka za ABiH, bilo da bi se označila jedna konkretna jedinica ABiH, odnosno 7. brigada. I konačno, u nekim dokaznim predmetima koji potiču iz ABiH ili od međunarodnih posmatrača, termin MOS koristi se kako bi se napravila razlika između mudžahedina i ABiH.
Nasilna islamizacija
Galijašević ističe da je raspoloženje lokalnog muslimanskog stanovništva prema mudžahedinima bilo podvojeno.
“Delu muslimanskog stanovništva u BiH bili su odbojni nasilna islamizacija i sklapanje brakova mudžahedina s domaćim muslimankama (jer su ‘sveti ratnici’ imali žene i decu u svojim zemljama pa je zapravo bila reč o poligamiji), a pojedinci iz vojnog vrha Armije BiH želeli su disciplinuju mudžahedinske jedinice, ali nisu se usudili da se suprotstave vladajućoj politici koja je podržala prisustvo i delovanje mudžahedina.”
Uloga Alije Izetbegovića
Dževad Galijašević tvrdi da je otkriveno da je Alija Izetbegović, kao predsednik Predsedništva BiH, 1. januara 1994. potpisao dopis predsedniku odbora Fonda za pomoć muslimanima Bosne i Hercegovine dr El Fatihu Ali Hasaneinu da sredstvima koja se vode na računu broj 51364476 kod Die Erste Bank u Beču predsednik Fonda može raspolagati samostalno do iznosa od 1.000 dolara, odluku za plaćanje do 500.000 dolara moraju doneti najmanje tri člana odbora, a za isplate veće od 500.000 dolara saglasnost mora dati Alija Izetbegović.
“Taj je dopis samo jedan od dokaza da su Izetbegović i SDA kontrolisali i delovanje mudžahedina i finansijske tokove koji su omogućavali njihov dolazak i aktivnosti u zemlji. Izetbegović je i sam bio korisnik tih sredstava. Hrvatski general, koji je izvršio samoubistvo trovanjem arsenikom tokom čitanja presude u Haškom tribunalu, Slobodan Praljak obavio je priznanice kojima Izetbegović potvrđuje da je od Fatiha Ali Hasaneina samo u jednom danu, 22. avgusta 1993, primio 360.000 nemačkih maraka.
TWRA je od 1992. do 1995. raspolagala s 350 miliona dolara ‘za pomoć muslimanima Bosne i Hercegovine’. Najveći je donator bila Saudijska Arabija, a novac je dolazio i iz Pakistana, Turske, Bruneja, Malezije… Među prikrivenim donatorima bio je i saudijski emigrant, biznismen i islamista: Osama bin Laden, lider najveće terorističke organizacije u svetu: Al Kaida”, navodi Galijašević.
Legalizacija i državljanstvo
Dževad Galijašević kaže da su mudžahedini na svaki način želeli da legalizuju svoj status.
“Zato je glavna šura zatražila od Sarajeva da prizna El mudžahedin kao nezavisni odred u sastavu Armije BiH. Zapovednik Štaba Vrhovne komande Oružanih snaga BiH general Rasim Delić naredio je 13. avgusta 1993. formiranje odreda El mudžahedin u zoni odgovornosti 3. korpusa. Tako su mudžahedini postali i formalno legalna formacija Armije RBiH. Odred El mudžahedin bio je ne samo dobro naoružana i dobro obučena jedinica nego i snažna vojna podrška i ključni faktor u podizanju i radikalizaciji borbenog i islamskog morala pripadnika Armije RBiH zbog čega su mnogi dobili i državljanstva Bosne i Hercegovine.”
