Od samog početka bilo je očiglednih nedostataka u sprovođenju istrage. Za razliku od drugih slučajeva nestanka, u ovom je postojao očevidac, a umesto da proaktivno prati tragove, Unmik policija je januara 2004. procenila da nije dostupan nijedan dokaz i stavila predmet "na čekanje". Do tih zaključaka došla je Savetodavna komisija za ljudska prava Unmika u nedavno objavljenom mišljenju, a u čiji su uvid imale "Vesti".
Izvinjenje porodicama
Povodom nestanka novinara srpske redakcije Radio televizije Kosova – Marjana Melonašija 2000. godine u centru Prištine, utvrđeno je da u Unmikovoj dokumentaciji ne postoji niti jedan istražni spis koji bi ukazao da su policajci bilo koga ispitali vezano za ovaj slučaj. Zato Komisija izražava sumnju da policija UN na Kosovu nije bila voljna da istražuje zločine za koje se sumnjalo da su počinili pripadnici OVK.
– Uzimajući u obzir okolnosti ovog slučaja Unmik nije preuzeo sve adekvatne mere kako bi pronašao posmrtne ostatke nestalog lica i nastavio istragu kako bi identifikovao počinioce i izveo ih pred lice pravde. Komisija strahuje da takva neaktivnost ukazuje na određenu nevoljnost policije Unmik da sprovede istragu, pogotovu kada ima naznaka o politički motivisanom nasilju koje je ukazivalo na osobe povezane za OVK – navodi se u zaključcima.
Komisija je svoje mišljenje donela na osnovu uvida u istražna dokumenta Unmika, a od šefa te misije traži da se javno prizna odgovornost, izvini se porodicama i zatraži od nadležnih organa na Kosovu da preuzmu sve moguće korake kako bi osigurali da se krivična istraga nastavi, a počinioci budu izvedeni pred lice pravde.
Prema svedočenju Cice Janković, majke Marjana Melonašija, on je prostorije RTK napustio 6. septembra 2000. godine, ušao u taksi i od tada se ne zna gde je. Nestanak je odmah prijavila Unmiku, Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, Crvenom krstu Jugoslavije, MUP-u Republike Srbije, ali to nije dalo rezultata. U žalbi koju je dostavila Savetodavnoj komisiji, aprila 2009. godine, ističe da nikada nije obaveštena o tome da li je istraga uopšte sprovedena i kakvi su bili njeni rezultati, ako ih je bilo.
Ćutanje zbog straha
Majka Zlatka Antića, Dobrila Antić-Živković navodi da je njen sin 28. jula 1999. godine napustio Brezovicu i otišao u porodični stan u Prizrenu da proveri je li bezbedno za povratak. Svratio je kod komšija kojima je dao ključeve od svog stana, a nekoliko minuta nakon što je ušao kod njih pojavilo se šestoro muškaraca u uniformama OVK-a i nateralo Zlatka i komšinicu da pođu sa njima.
Dobrila je navela da su komšinica i njen sin odvedeni u studentski centar koji se nalazi iza gradskog groblja u Prizrenu, da je žena puštena, a da iz straha nije odmah prijavila otmicu. Majka veruje da je komšinica prepoznala neke od otmičara, iako to nije priznala.
Ime Zlatka Antića se pominje u dokumentu prosleđenom Tribunalu u Hagu, u kome se nalazi sažetak podataka u vezi sa sumnjom na umešanost OVK u krug trgovine ljudima između Kosova i Albanije u cilju prinudne prostitucije i trgovine organima. Tu se navodi da je Antić bio među zarobljenicima koji su odvedeni i držani u ilegalnim zatvorima na severu Albanije, jula ili početkom avgusta 1999. godine, u svrhu trgovine organima.
Međutim, u istražnim spisima Unmika nema ni naznake da je tako važna informacija dostavljena osobama koja su istraživale slučaj nestanka Zlatka Antića, niti da je ta misija sprovela bilo kakvu aktivnost kako bi dodatno istražila najteže optužbe, osim što je informaciju prosledila Hagu.
Savetodavna komisija za ljudska prava UN je "ozbiljno zabrinuta jer je uloženo tako malo napora da se istraži i primeni pravo na istinu u pogledu ovih šokantnih navoda".
Otmičari u crnim uniformama
Pripadnici Kosovske policijske službe zabeležili su izjavu V. N. 2. novembra 2003. godine Prizrenu, koju je Zlatko Antić posetio 28. jula posle podne. Prema njenim rečima, ona ga je upozorila da je opasno da se vrati u stan, na šta je odgovorio da nikome ništa nije naudio.
Odmah pošto je došao, u stan su ušla sedmorica naoružanih muškaraca u crnim uniformama (trojica ili četvorica su nosili maske). V. N. je za otmičare kazala da su mladići, da ih nije viđala ranije i da zato neće moći da ih prepozna. Nije znala u kom su pravcu odveli Antića, a kako je dodala, tri dana kasnije otišla je u Englesku na tri meseca radi lečenja.
– Efikasna istraga je trebalo da obuhvati analizu i rešavanje nepodudarnosti u navodima koje su dale žalilac i V.N. (svedok), ispitivanje ostalih članova porodice V.N, kao i pretresanje oblasti (uključujući mesto gde je OVK osnovala svoju kancelariju), i proveru informacija koje je dao Dž. G. (osoba koja se uselila u Antićev stan). Umesto da proaktivno prati te tragove, policija Unmika je januara 2004. godine procenila da nije dostupan nijedan dokaz i odlučila da ostavi predmet na čekanju, zaključuje Savetodavna komisija.
Dug spisak nerešenih slučajeva
U poslednja tri meseca Savetodavna komisija donela je 18 mišljenja u 31 slučaju, i u svim, osim konstatovala propust u istrazi Unmika. Od te misije traži da prizna odgovornost i da se izvini i rodbini petočlane porodice Darinke i Nedeljka Šutakovića, koji su zajedno sa trojicom sinova Radovanom (10), Đorđem (16) i Aleksandrom (18), komšijama Milenkom Kabašom, Mićom i Radmilom Petrović kidnapovani iz zgrade u kojoj su svi zajedno živeli u Đakovici.
Komisija je do istih zaključaka došla i u slučaju nestanka Radovana Račića u selu Ramoc u opštini Đakovica, Ljubimirke Đurić iz Istoka, Svetislava Jakšića i Radeta Budimira iz Prištine, Slobodana Vujačića, Luke Petrušića i Radmile Petrušić u selu Pećka Banja, Radota Gojkovića iz Peći, Mlađana Mavrića iz Velike Hoče, Dušana Andrejevića iz Lipljana, Dragana Stevanovića, Milosava i Sultane Šmigić iz Leočine i Lj. B. za koga se sumnja da su ga pripadnici OVK kidnapovali 1998. godine, a zatim ga "prebacili" i zatvorenog držali u kampu Bondstil.