Svoje mišljenje o vrućoj temi, kojim jezikom da se služi crkva, za naš list je dao i otac Đuro Krošnjar, starešina crkve Svetog Vasilija Ostroškog u Lejk Forestu.
– Pokušaću da odgovorim na ovo veoma teško, bolno i komplikovano pitanje, bez nekog većeg mudrovanja – ali iz iskustva. Ako pokušate da nađete odgovor na raznim sajtovima pravoslavnih crkava, nećete imati sreće jer mnogi o tome vrlo malo pišu. Mnoge crkvene jurisdikcije koje su prolazile kroz iste probleme kroz koje i mi sada prolazimo, donekle su dale odgovor na ova pitanja, kao na primer Američka pravoslavna crkva, Antiohijska mitropolija i druge. Neki se još uvek grčevito bore da održe svoje etničke zajednice i svoj jezik, naročito Ukrajinci.
Mnoge su jurisdikcije obavile studije da saznaju mišljenje svojih vernika i došle su do različitih rezultata, neke do veoma poražavajućih, jer su izgubile omladinu i mnoge generacije američkih pravoslavaca. Crkve koje još uvek imaju priliv novih vernika iz otadžbine, usled ratova ili ekonomske situacije, kao što je naša, nastavljaju da imaju problem – "koji jezik na bogosluženjima". Zato danas u mnogim jurisdikcijama postoji haos što se tiče jezika.
|
Prema potrebama vernika Marko Mihailović tvrdi da je neophodno pronaći adekvatno kompromisno rešenje, na dobro i crkve i vernika, i naše budućnosti u ovoj zemlji: – Moje je lično mišljenje da bi crkvena služba trebalo da bude prilagođena vernicima koji je posećuju, jer je tako jedino moguće izgraditi snažan i iskren odnos između vernika i crkve. Na žalost, mi smo kao zajednica u Čikagu i dalje podeljeni na četnike i partizane, vernike i nevernike, seljake i intelektualce, Beograđane i provincijalce, a relativno skoro sam čuo i novu kategoriju "mladi emigrant ili novodošli", koja sa sobom takođe nosi sve moguće generalizacije i predrasude. Da nije toga, ne bi nam ni crkve bile podeljene kao što jesu, i ne bi ni bilo ovakvih dilema. Moramo koristiti oba jezika, u dobroj meri i ravnoteži. |
Otac Đuro Krošnjar smatra da su mnoga pitanja koja se postavljaju veštačka: ovo je "Srpska crkva" ili "ovo je Amerika":
– Ako smo došli u crkvu da se molimo Bogu, ako razumemo bogosluženje, onda nije toliko problem na kome se jeziku vrši služba. U Americi danas maltene svi imaju klupe i rado sedaju u njih, a ne razmišljaju da to nije pravoslavno, ili prihvataju neke druge (nepravoslavne) prakse koje odmah zasmetaju našim vernicima kada dođu iz Srbije, dok smo se mi na njih navikli. Za vreme službe mogu da se prate službe iz Priručnika i zato nije potrebno toliko insistirati na jeziku.
Liturgija nije škola jezika. Onaj koji dolazi redovno u hram i razume bogosluženja i aktivno učestvuje i prati službu – neće mnogo zameriti ako se ona vrši na nekom stranom jeziku. Ja sam lično za to da se očuva naš srpski jezik što više, ako je to moguće. Jezik treba učiti u školi i kod kuće, a ne u hramu. Ja služim u crkvi Sv. Vasilija Ostroškog u Lejk Forestu, u kojoj su članovi druga i treća generacija Srba.
Ovde je služba vršena više na engleskom nego srpskom. Od moga dolaska u ovu parohiju, s obzirom na to da sada ima više vernika koji govore samo srpski, ili im je srpski jezik maternji, ja sam ubacio više srpskog jezika na službi, i to naši ovde rođeni Srbi razumeju, sve dok se i njima dovoljno obraćam na njima razumljivom engleskom jeziku i sve dok su propoved i druga važna čitanja i na njihovom jeziku.
Oni su veoma parlamentarni. Izdajem nedeljni bilten sa člancima i vestima na oba jezika. Štampamo časopis sa raznim poučnim tekstovima na oba jezika i tako obrazujemo svoje vernike. Tako se postižu zadovoljavajući rezultati i svako ima od toga koristi. Tako ne gubimo vernike i držimo ih oko svojih nacionalnih crkava.
Ako ostanemo samo na debatama i ništa drugo ne uradimo, diskusija će da se nastavi u nedogled, nećemo doneti dobre rezultate, a izgubićemo vernike, ističe takođe starešina crkve Svetog Vasilija Ostroškog:
– Bio sam nedavno u jednoj Grčkoj crkvi za vreme odmora i primetio kako oni to tako vešto rade. Sveštenik i hor tako lepo naizmenično vrše i pevaju službu na oba jezika, da im pozavidite na praktičnosti. Njihovi sveštenici odlično vladaju sa oba jezika. Oni se vrlo lako i brzo prilagođavaju situaciji i služe na jeziku na kome je potrebno, tj. onako kako situacija zahteva. Mislim da je to rešenje i za nas. Zato treba da se sveštenici dobro obrazuju i nauče oba jezika da bi zadovoljili vernike na oba jezička područja. Valjda su znali gde dolaze kada su došli u ovu zemlju. Naravoučenije je: oba jezika u svakoj situaciji, a posebno prema potrebi i sastavu dotične parohije.
|
Objediniti dva sveta 
Suzana Savković
Suzana Savković: – Mislim da je korišćenje srpskog jezika u crkvi i nedeljnoj školi veoma važno za našu decu jer tako jezik održavaju živim i imaju dublju vezu sa našom kulturom i tradicijom. Međutim, većina naše dece ovde je dvojezična, oni odrastaju u drugoj kulturi, što jeste veliko bogatstvo, ali ponekad pravi i konfuziju. Moj sin često kaže da srpsko isključuje američko, i obrnuto. Zato verujem da bi ponekad korišćenje engleskog jezika u školama i crkvi pomoglo našoj deci da objedine ta dva sveta i da budu ponosni na svoje poreklo, a u isto vreme da budu komforni u ovoj zemlji. Dakle, ja podržavam dvojezični pristup. |
Mišljenje naših sunarodnika o ovoj problematičnoj temi takođe nije unisono, ali uglavnom pokušavaju da nađu argument za svoje stavove i pronađu kompromisno rešenje, koje bi koristilo ovdašnjoj zajednici, našim ovdašnjim crkvama i očuvanju nacionalnog identiteta.
– Svima nama koji smo rođeni na prostorima bivše Jugoslavije više odgovara služba na srpskom jeziku, i to je prirodno i normalno. Ali, Srbima koji su druga, treća, četvrta generacija u Americi više odgovara služba na engleskom jeziku. Ne mislim da je služba problem, ali problem im je da razumeju propoved na srpskom jeziku. Zbog toga sam mišljenja da služba treba da bude na srpskom jeziku, a propoved i na srpskom i na engleskom.
Naš sin Stevan ide u nedeljnu školu u crkvi Svetog vaskresenja na Palmer Skveru i vrlo je aktivan u crkvi, ali smo primetili da, kada se propoved drži na engleskom jeziku, mnogo više razume poruku i da su deca zainteresovanija da slušaju. Mislim da bi to bilo najbolje rešenje – kaže Stojan Bajić iz Čikaga.
Miša Todorović smatra da je službu neophodno obavljati na srpskom jeziku ili crkvenoslovenskom:
– To je ono što bi meni najviše prijalo, ali nemam ništa protiv da ona bude na engleskom, ako to želi većina vernika neke crkve. Važno je da ljudi razumeju ono o čemu se govori, a ne da budu nestrpljivi da se služba okonča. Sve ovo me podsetilo na priču koju mi je jednom ispričao Vladika Irinej Dobrijević: "Pitali ljudi vladiku Nikolaja Velimirovića šta on misli o tome što u nekim našim crkvama ima klupa, kao u katoličkim i protestantskim. A on odgovori: ‘Pa bolje je da ljudi za vreme službe misle o Bogu, nego o tome kako ih bole noge!’"
Tu leži odgovor na ovo zanimljivo pitanje. Ja mislim da bi nedeljne škole ipak trebalo da drže nastavu na srpskom jeziku, jer je osnovna dužnost nedeljne škole da decu, osim veronauci, uči i jeziku svoga naroda.
Nadamo se da otvaranjem ove teme nismo otvorili i Pandorinu kutiju, ali i ako jesmo, verujemo da će izroditi kvalitetne predloge i adekvatna rešenja, važna za opstanak srpske zajednice na ovom kontinentu.
