Učestvovao je u pisanju prvog, ali i svih kasnijih Ustava RS. Bio je pravni savetnik, a zatim je i kao zamenik ministra MIP RS bio član delegacije Republike Srpske na mirovnim pregovorima u Ženevi, Njujorku i Dejtonu. Prof. dr Radomir V. Lukić, u više navrata dekan, a sada profesor Pravnog fakulteta u Istočnom Sarajevu, jedan je od onih intelektualaca koji su stvarali Srpsku zbog čega je punih sedam godina bio na meti visokog predstavnika za BiH Pedija Ešdauna i njegovog naslednika.
U razgovoru za “Vesti”, dr Radomir Lukić ocenjuje da je Bosna i Hercegovina danas država dva ravnopravna entiteta, tri konstitutivna naroda i mogućnosti veta kojim se štite interesi entiteta i vitalni interesi konstitutivnih naroda. Sve drugo, tvrdi profesor Lukić, vodi u novi građanski rat!
Brojne ucene
Gde je BiH danas, dve i po decenije od potpisivanja Dejtonskog sporazuma?
– Bosna i Hercegovina je danas država u kojoj vlada mir. Mir je pretpostavka svega drugog dobrog, umnog i prosperitetnog. Istina je da ima onih koji misle da je reč o “trulom” izrazu jer nisu ostvareni njihovi ratni ciljevi. Za njih je i ovo samo privremeni mir, koji teško trpe jer žele unitarnu i centralizovanu BiH, u kojoj će da budu većina, koja će na bazi pravila “jedan čovek jedan glas” tlačiti manjinu i nametati joj svoje vrednosti, kulturne i političke obrasce. Takvih, nažalost, ima najviše među pripadnicima Bošnjaka. No, to što oni žele, ne žele i drugi. I to bez novog građanskog rata ne može da bude. I ne treba da bude. Danas je BiH država dva ravnopravna entiteta, tri konstitutivna naroda, mogućnosti veta kojim se štite interesi entiteta i vitalni interesi konstitutivnih naroda, država s konsocijativnom demokratijom, dakle sa onim što joj jamči mir i šansu za razvoj.
Učesnik ste pregovora u Dejtonu. Koliko je tamo mogao da se čuje glas Srba iz RS?
– Zapadne države ili zapadne demokratije, kako sebe vole da zovu, čvrsto su povezivale u svojim akcijama SR Jugoslavije i Republiku Srpsku. Njihov kredo je bio: biće vama u SR Jugoslaviji bolje ako primorate Srbe da ostanu bez države. Nisu u tome uspeli, pa su promenili svoj kredo: biće Republike Srpske, a vama u SRJ biće bolje ako ona bude teritorijalno manja i s manje nadležnosti u BiH. I na kraju, nastaviće se rat, uz naše veće učešće, ako mirovni sporazum u Dejtonu ne bude zaključen. Kad su pregovori zapali u krizu zbog stalnih zahteva Bošnjaka, tri dana pre isteka zadatog roka, američki pregovarači su u nacrt Opšteg okvirnog sporazuma o miru za BiH uvrstili i rešavanje statusa AP Kosova i Metohije. Imali su širok repertoar ucena. SR Jugoslavija i Republika Srpska su na taj način bile spojene kao spojeni sudovi. I u tim uslovima teško je pregovarati. Delegacija SR Jugoslavije znala za naše stavove, zahteve, preferencije i crvenu liniju. Razumeli su nas. Ali su razumeli da nije moguće ostvariti sve to u tom času, ako i ikada, zbog cene koju je trebalo platiti.
Koja je bila “crvena linija” za Srbe iz Republike Srpske na tim pregovorima?
– Naša crvena linija bila je da se ostane na faktičkom teritorijalnom razgraničenju na terenu. To znači da u tom pogledu nema krucijalnih izmena, osim nekog podešavanja na mikroplanu. Zatim, to znači da teritorija Republike Srpske ne sme da bude nigde prekinuta. Iako nam je u prethodnim pregovorima obećavan ili “obećavan” izlaz na more, severno od Prevlake, znali smo da je to obećanje veoma sporno zbog stavova Hrvatske. Zatim, crvenu liniju je predstavljalo veto u organima BiH, tj. u parlamentarnoj skupštini, Predsedništvu i Savetu ministara. I na kraju, minimalne nadležnosti organa BiH, onoliko koliko je nužno za izvršavanje međunarodnih obaveza i za slobodno cirkulisanje ljudi, robe i usluga, te posebna saradnja sa SR Jugoslavijom.
Licemerne optužbe
Kako je došlo do toga da Milošević prepusti Bošnjacima Sarajevo?
– O ličnosti gospodina Miloševića postoje dijametralno suprotne ocene. Međutim, onoliko koliko sam stigao da ga upoznam u neposrednom kontaktu mislim da je jedna njegova rečenica na suđenju u Hagu bila iskrena. On je rekao: “Da nismo pomogli ugroženim Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, bili bismo hulje.” Mislim da je bio stavljen pred težak i neprijatan izbor, koji se ne izriče zvanično, već u četiri ili šest očiju. Na kraju, nije dato celo Sarajevo. Sarajevo je pre građanskog rata činilo deset opština. U Republici Srpskoj su ostali delovi predratnog Novog Sarajeva, Ilidže, Starog Grada, Pale i najveći deo Trnova. Predaja centralnog dela Ilidže, Grbavice, Ilijaša, Hadžića i Vogošće bila je gubitak. No, ni Bošnjaci nisu dobili sve što su tražili. Ne mogu svi da dobiju sve. Kad bi to bilo tako, do sporazuma nikada ne bi došlo, i dalje bismo ratovali do iznemoglosti ili do nečijeg poraza.
Navodno, Krajišnik se onesvestio kada je čuo za taj “poklon”?
– Moram da kažem da nije bilo baš tako. Momčilo Krajišnik, veliki i uporni borac za srpsku slobodu i ravnopravnost, nije se onesvestio. Ali je tačno da je veoma teško doživeo gubitak Sarajeva. Uostalom, kao i svi mi. Bili smo utučeni, znali smo da sledi egzodus zato što se traži brzi prenos vlasti na tim područjima, a bez ikakvih garancija za bezbednost Srba i njihove imovine. Srbi nisu želeli da dođu pod vlast, kako su govorili, “bošnjačke puške”. Pokazalo su da su bili u pravu po stotinama incidenata prema onim malobrojnim Srbima koji su ostali na predatim područjima Sarajeva.
Jedan ste od autora prvog, ali i svih potonjih Ustava RS? Možete li opisati vreme pisanja onog prvog? Koje ste nedoumice tada imali?
– Nas, Srbe iz Bosne i Hercegovine optužuju za predumišljajno izazivanje građanskog rata. To je licemerno. Mi smo jedini hteli da SFRJ bude očuvana, barem toliko dugo do nekog mirnog razlaza. Paradoksalno je da su secesiju tražili Slovenci i Hrvati koji nikada ne bi dobili ovo što sada imaju da nije bilo Jugoslavije, i prve i druge. Pišući Ustav Republike srpskog naroda BiH, a pre toga i Deklaraciju o proglašenju Republike srpskog naroda BiH u januaru 1992. godine, mi smo zapravo s oba ta akta samo hteli da stranim pregovaračima kažemo da se ozbiljno pozabave budućnošću BiH i njenog državnog uređenja. Međutim, svi su oni bili slepi za očigledno i gluvi na zaglušujuće predznake. Niko od nas koji smo tada bili politički i stručno angažovani u tom poslu nije isprva verovao da će ovi akti biti primenjeni. Hteli smo da verujemo u ono što smo želeli: da ćemo uz pomoć zapadnih diplomata uspeti da reorganizujemo Bosnu i Hercegovinu tako da moći da podnese teret državne samostalnosti, kada nam već ne daju da ostanemo u SFRJ, a potom i u SRJ. Međutim, sudbina je htela drugačije, ali i volja drugih koji nas Srbe nisu “zarezivali”.
Veleizdajnički proces
Na kraju ste, po završetku rata, i sami doživeli sudbinu mnogih intelektualaca koji su se našli pod udarom visokog predstavnika Pedija Ešdauna?
– Da. Tako je bilo. Jedino je nerazjašnjeno ko je dojavljivao ko je opasan po Dejtonski mirovni sporazum, ko je obrađivao dojave, ko je vršio provere na terenu i ko je kreirao i stilizovao kafkijanske procese protiv mene i drugih građana u BiH, a najviše nas je bilo u Republici Srpskoj. Gle čuda, kao i pred Haškim tribunalom. Uklanjanje 59 uglednih i viđenih Srba u junu 2004. godine je bio novi veleizdajnički proces protiv Srba u BiH, poput onog banjalučkog iz Prvog svetskog rata. Razlika je jedino što nije bilo osuđenih na smrt vešanjem kao tada. Ali, mi smo bili osuđeni na unutrašnji progon, bez prava da radimo u javnom sektoru, bez političkih i dela socijalnih i ekonomskih prava.
Šta je bila Vaša krivica?
– Ne mogu da vam opišem zabranjeno delo koje sam počinio, niti to stoji u odluci kojom sam kažnjen. U formalnim odlukama za nas 59 pamfletski stoji da smo pomagali kulturu nekažnjavanja i da smo pomagali u skrivanju gospodina Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića. Nalikuje na optužnice iz nacističkog krivičnog prava i Staljinovog krivičnog prava, koji su baratali pojmovima “zdrave narodne pravne svesti” i “narodnog pravnog osećanja”. Samo što je ovde osnov bila “zdrava svest visokog predstavnika o duhu Dejtonskog sporazuma”. Pritom, nisam uopšte bio u prilici da pomognem u sakrivanju prvog predsednika Republike Srpske i generala Mladića. Drugo je pitanje da li bih pomogao u tome da je to od mene traženo. Ali, u pravu se kažnjava za radnju, a preventivno kažnjavanje je davno napušteno, kao anahrono i suprotno slobodi misli i opredeljenja, kao relikt neke davne prošlosti. Užasno, ali je tako. U Nemačkoj, u kojoj žive čitaoci vašeg lista, nešto tako je u ovom času nezamislivo.
Ovo Vas pitamo i zato što je Milorad Dodik ponovo “zaratio” sa visokim predstavnikom Valentinom Inckom. Da li je u pravu?
– Svako ko se ne potčini, bespogovorno ne stavi u službu visokog predstavnika, svako ko nije njegov poslušnik ili ko hoće da se drži slova i reči izvornog Dejtonskog sporazuma, dolazi pod udar visokog predstavnika i njegovih zapadnih i islamskih zaštitnika. Milorad Dodik je obuo cipele onoga ko je dužan da štiti srpski narod i Republiku Srpsku kroz funkcije koje je vršio i vrši.
Mnogi mu zameraju da je jedno govorio pre, a drugo sada?
– Jedno je biti opozicionar koji stremi vlasti, a drugi je odgovorno vršiti vlast i razumeti pritiske koji se primenjuju na najviše srpske funkcionere u Republici Srpskoj i organima BiH. Vlast nije samo slast, već i golem teret i preteška odgovornost za časne ljude. U ovom slučaju to je zaštita imena identiteta, istorijskih istina, kulture, jezika i političkog subjektiviteta srpskog naroda i Republike Srpske. Kada je gospodin Dodik to počeo da čini zdušno i u punom kapacitetu, visoki predstavnik je zaratio sa njim. I da Vas samo malo korigujem: nije gospodin Dodik zaratio sa visokim predstavnikom u liku Valentina Incka, već je ovaj drugi zaratio sa gospodinom Dodikom.
Sveopšti strah
U jednom od retkih intervjua ste izjavili da Vam je, dok ste bili u nemilosti Ešdauna, najteže padalo ćutanje kolega. Da li je moguće da je strah bio toliki?
– Strah je bio sveopšti. Kukavičluk ne mogu da opravdam. Jedino moguće opravdanje je bilo da je visoki predstavnik, tada u liku Ešdauna, kosio k’o Maksim po diviziji po građanima Republike Srpske koji mu se nisu svideli i koji su prema doušničkim izjavama bili navodno opasni po Dejtonski mirovni sporazum. Košenje je bilo konačno. Pokošeni nije imao pravo da se brani. Nije ni znao da će ga pokositi, pravnog leka nije bilo. Pokošenog niko nije smeo da pogleda, a kamoli da ga pridigne. Visoki predstavnik bio je zakon koji hoda, decizionista jedinog i bespogovornog stepena, onaj koji je lako odgurnuo načelo “nullum crimen sine lege, mullum poena sine lege”, načela da niko ne može da bude kažnjen izvan sudskog postupka. Jednom rečju, sramna despotija najgore vrste. Neko bi rekao kako nužda često čast i obraz kalja. No, u ovom slučaju te reči ne mogu da opravdaju strah i kukavičluk mojih kolega i koleginica.
Epske scene patnje
Već u decembru 1995, Srbi su napuštali sve one sarajevske opštine koje su odbranili u toku rata. To su bile epske scene patnje. Slažete li se?
– Te scene napuštanje sarajevskih opština bile su zaista teške. Zima. Sneg. Zatečenost. Nedoumice. Da li se može ostati, da li se može verovati “bošnjačkoj pušci i pendreku”, šta poneti sa sobom, šta sa grobovima? Nas lažno optužuju da smo prisiljavali Srbe da izlaze iz sarajevskih opština i njihovih delova koje smo već u januaru 1996. morali predati, a to jednostavno nije istina. Momčilo Krajišnik, Aleksa Buha i ja imali smo dva sastanka u podrumu sarajevskog aerodroma s Karlom Biltom i Mihaelom Štajnerom u decembru 1995. i januaru 1996. i na njima smo tražili da se predaja područja odloži za šest meseci, da se naprave prelazni aranžmani, kako Srbi ne bi napuštali ta mesta. Međutim, obojica su to energično odbijali, pravdajući se time da to traži Izetbegović i da oni ne mogu da ga ubede da od toga odustane. Kad smo ubeđivali naše ljude da ostanu, a organizovali smo brojne sastanke sa njima, oni su samo tražili da organizujemo prevoz i da im obezbedimo smeštaj na teritoriji Republike Srpske. Ostanak na području pod kontrolom bošnjačke vojske i policije nisu prihvatili, odmah su ga odbacivali kao mogućnost.
Milošević: “Srbi, evo vam Srpske!”
Dovoljno je vremena prošlo i većina aktera više nije među živima. Možete li otkriti i neke anegdote sa tih pregovora u Dejtonu?
– Verujte da anegdota nije bilo. Sve je bilo ozbiljno i teško. Šale nam nisu padale na pamet, humor nam je nešto teško išao od ruke tih dana. Kao gorku anegdotu pamtim jedini trenutak pretposlednjeg dana kada je Slobodan Milošević ušao u sobu Momčila Krajišnika, gde su bili prisutni svi članovi naše delegacije, i noseći u rukama veću kartu Bosne i Hercegovine rekao: “Srbi, evo Vam Republike Srpske cele iz jednog dela. Ni žica da je preseče!” Dosta kasnije smo saznali da će je preseći distrikt Brčko, aneksom o arbitraži. Vojni planeri teritorijalne podele znali su zašto to čine.
Pretnje bombama
Da li je Milošević u Dejtonu uopšte želeo da čuje šta mislite Srbi iz Srpske?
– Hteo je da čuje. Imao je razumevanja za naše stavove, ali je verovatno morao da štiti i interese SR Jugoslavije i Republike Srbije. Milošević sa nama nije bio grub i osion ni kad je reč o drugim pregovorima na kojima smo učestvovali. Sem samo u jednoj situaciji, na pregovorima u Ženevi, kad je Vojska Republike Srpske zauzela Igman i kad je Armija BiH počela da beži iz Sarajeva kroz ostavljeni koridor, a od njega je zahtevano da se ta vojna akcija zaustavi. Njemu je tada prećeno da će biti bombardovana SR Jugoslavija. Sve to se dešavalo 1993. godine.
Osionost Ešdauna
Smenio Vas je Pedi Ešdaun. Kako pamtite njegov angažman u BiH?
– Između svih visokih predstavnika, Pedi Ešdaun je bio najosioniji, najagresivniji, politički najprimitivniji, nedorastao situaciji u Bosni i Hercegovini, s imperijalnim britanskim stavom o britanskoj obavezi da civilizuje srpske urođenike. Pametan i istorijski i politički obrazovan čovek ne bi radio sve ono što je on ovde činio, glumeći direktora neke bosanske kompanije, po ugledu na istočnoindijsku kompaniju putem koje je britanska imperija vladala tim potkontinentom. Arogancija, nadobudnost, nasilje, neprezanje od upotrebe svega onoga zbog čega bi u Ujedinjenom Kraljevstvu čamio u dugogodišnjem zatvoru samo su deo njegovog angažmana, uz izrazit antisrpski stav, znajući da neće nikome odgovarati, osim svojoj državi. Menjajući samovoljno ustave i zakone. Oduzimajući građanska i politička prava stotinama građana. Samovoljno. Bez zakona, bez suda, bez postupka, bez prava na učešće u postupku onih kojima se prava oduzimaju arbitrarno na neodređen period, bez prava na odbranu, bez prava na pravno sredstvo i pravni lek. U tome ga je podržao čak i Evropski sud za ljudska prava, a i Savet bezbednosti. Avganistanci su imali petlju da ga otkače kad je hteo i tamo da radi isto ili slično. Mi nismo. A i da jesmo, našu ne bi uvažavali, Avganistanu jesu. Pa sada, budi u svemu tome orijentisan i pametan.
Svi su ćutali
Ko je sve ćutao kada Vas je Ešdaun proglasio “nepodobnim”?
– Svi su ćutali. Ćutao je Univerzitet u Istočnom Sarajevu. Čak je jedan od rektora, pokojni Boriša Starović, napisao jedno potkazivačko pismo pitajući ga šta da radi sa mnom?! Drugi, njegov naslednik, Mitar Novaković se toliko ustrašio da nije smeo da progovori jednu jedinu reč. Biolog koji je voleo da se bavi politikom i da ređa javne funkcije koje je obavljao, bez elementarnog znanja o čoveku, njegovim pravima i slobodama, vlasti i njenoj granici. Vlada SDS koju je vodio Dobojlija Pero Nukejlović završila je prljav posao mog isterivanja s Univerziteta, iako joj to zakon nije dopuštao. Tada novimenovani ministar, Sokolčanka Snežana Božić, srednjoškolski profesor srpskog jezika i književnosti, žustro i voljno je pristala da uprlja ruke i bude oruđe nezakonitosti i neljudskosti. Svi su se oni pravdali time da rade plemenito delo, da ne bi nastupile još teže posledice ako me ne uklone. Spasavali su navodno Republiku Srpsku, Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Pravni fakultet, studente, Republiku Srpsku od ukidanja zbog mene. Univerzitet u Istočnom Sarajevu i Pravni fakultet isto tako od ukidanja ili spajanja s Univerzitetom u Sarajevu, opet zbog mene. Studente, njihove roditelje i rodbinu od poništavanja ispita koje su položili kod mene, a koje je gromoglasno tražio nemački diplomata i navodni doktor prava Martin Nej, prvi zamenik visokog predstavnika. Navodni doktor međunarodnog (javnog) prava Zoran Pajić, u vreme mog studiranja asistent na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a profesor za vreme mog docentovanja na istom fakultetu, kao Ešdaunov prvo pravi savetnik, navodno znalac međunarodno-pravne zaštite ljudskih sloboda i prava, sve je to aminovao iza scene.
Lažno bratstvo i jedinstvo
I sami ste rodom iz Sarajeva. Kako ste podneli tu odluku?
– Sarajevo dugo pre početka građanskog rata nije bio grad bratstva i jedinstva. To su znali samo oni koji su u njemu živeli, dok je za druge to bio grad upravo skladnog života tri naroda, tri religije, tri kulture… Međutim, grad je dugo bio podeljen, a to se pokazalo i na prvim višestranačkim izborima. Znajući to, kada sam ga napuštao krajem aprila 1992. godine, pod za mene i moju porodicu, suprugu i dva mala sina, veoma srećnim okolnostima nekako smo osećali da se tamo nećemo vratiti. Znao sam da bismo, da smo ostali duže, sigurno bili likvidirani kao brojni drugi Srbi u aprilu i maju 1992. godine. Gadio mi se taj brzi obrt od lažnog bratstva i jedinstva na ubilačku i slepu politiku Hrvata i Muslimana u Sarajevu. No, bez obzira na sve to, bilo mi je teško. Zbog onih koji su se branili i odbranili u Sarajevu, a koji će morati da ga napuste.
Stradanjem do pravde
Navršilo se 25 godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Šta o ovom datumu razmišlja neko ko je stvarao Srpsku, ali i učestvovao u tim pregovorima?
– Čini mi se da o tom datumu, ujedno i jubileju, nije moguće misliti izolovano, odvojeno od događaja koji su mu koju godinu ranije prethodili. Misleći o jubilarnoj godišnjici parafiranja, a uskoro i potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, ujedno mislim i o planiranim i izvedenim secesijama Slovenije i Hrvatske. Mislim i početnom, pokaznom i ritualnom ubijanju nedužnih vojnika, pripadnika JNA u Sloveniji i Hrvatskoj 1991, o “junačenju” Janšinom i Tuđmanovom, i njihovih sledbenika nad pripadnicima JNA, nad vojskom koja je dobila komandu da ne puca i da se ne brani, dobila komandu da ne i otkriva saznanja o naoružavanju Slovenije i Hrvatske i da ih ne sprečava. Mislim o celoj galeriji različitih “likova” navodnih medijatora, celoj eskadrili navodno sposobnih i potentnih diplomata koji su se bavili jugoslovenskom krizom od kraja osamdesetih, a posebno početkom devedesetih – galeriji neznalica o stanju u Jugoslaviji, opijenih slavom “konačne” pobede liberalnog kapitalizma, željnih da kazni sve one koji ne misle kao oni i koji ne žele da slede njihove već unapred sačinjene, poznate i manje više iskazane šeme podrške secesiji, a svake osude protivljenja njoj.
Tu su i predratna dešavanja u BiH?
– Reč je o kratkovidoj, osionoj i nedovoljno promišljenoj muslimansko-hrvatskoj političkoj i parlamentarnoj koaliciji u Bosni i Hercegovini sklopljenoj u toku 1991. godine, nastaloj s ciljem da se SR Bosna i Hercegovina otcepi od SFR Jugoslavije, protivno njenom Ustavu, a i Ustavu SFR Jugoslavije. Sve to su podržavali zaklete zapadne pristalice “vladavine prava” i “socijalne pravne države”, koji zagovaraju stav da država počiva na Ustavu i da nema jednostranog otcepljenja bez promene Ustava, ali naravno to važi samo kada je njihova država u pitanju, a za druge to ne vredi, jer drugi su civilizacijski i kulturno ispod njih – na istoku, a istok je istok.
Ustav BiH je garantovao ravnopravnost sva tri naroda. Ipak, ispostavilo se da najviši pravni akt jedne države nije “Sveto pismo”?
– Tako je. Ustav SR Bosne i Hercegovine je počivao na principu ravnopravnosti konstitutivnih naroda, na temelju koje bez njihove saglasnosti nije moglo da bude promenjeno njeno državno-pravno uređenje i položaj. Ali to nije smetalo Zapadu da “popljuje” i unizi plebliscit srpskog naroda u BiH kojim su jasno poručili da ne žele da napuste SFR Jugoslaviju. U tome su im se zdušno priključili i Badinter i petoricu njegovih jarana, predsednika ustavnih sudova nekih evropskih država, koji sebi uzeše za pravo da protivno svim zahtevima vladavine prava, koja počiva na pisanom ili nepisanom tj. običajnom ustavu, proglase da je na delu deisolucija, kako rekoše, što znači raspad SFR Jugoslavije, a ne jednostrana secesija Slovenije i Hrvatske, a potom i Makedonije i muslimansko-hrvatske koalicije u Bosni i Hercegovini.
Usledio je referendum kojim je BiH proglasila nezavisnost?
– To je učinjeno bez ikakvog pravnog osnova. A opet, Badinter je sa svojim jaranima takvu odluku ocenio ustavnom. U takvoj situaciji je “ustavno” bilo i to što su zenge i druge paravojne formacije Hrvatske izvršile agresiju na BiH i na zverski način poubijale srpske civile u ovom selu. Do tada ni jedan jedini Srbin nije u tom kontekstu ubio pripadnika druga dva naroda. Ubrzo je usledilo i ritualno ubijanje starog svata Nikole Gardovića pred našom starom crkvom na Baščaršiji, da se vlasima pokaže gde im je mesto kada u ruci nose svoje stoletno nacionalno znamenje u njihovom Sarajevu. Posle toga je “duh pušten iz boce”, pa je sledilo i ritualno spaljivanje tela nezaštićenih vojnika JNA u neborbenoj formaciji na sarajevskoj Skenderiji, pred Domom sindikata i bistom Đure Đakovića u dva pincgauera, u kojima su prevozili ručak za svoje drugove u Dom JNA u sarajevskoj Mis Irbinoj ulici. Ti su incidenti kod onih koji su ih naredili i izveli verovatno morali da kod nas Srba izazovu parališući strah, eliminaciju svakog otpora i vraćanje u tursko i austrougarsko vreme, vreme kada Srbi nisu smeli na ulice za vreme islamskih verskih praznika i u vreme veleizdajničkih procesa protiv Srba. Misleći o svemu tome sa pristojne vremenske distance još jednom se uveravam da nama Srbima u Bosni i Hercegovini nije bilo drugog puta do mukotrpnog stvaranja i večnog očuvanja Republike Srpske.
Srbi su na kraju u tome i uspeli?
– Sve smo izdržali, i građanski rat, i agresiju “Republike Hrvatske” na Republiku Srpsku 1995. godine, i bombardovanje, i sankcije, i izolaciju, i nesporazume sa SR Jugoslavijom zbog Vens-Ovenovog plana kantonizacije Bosne i Hercegovine na deset kantona. I tako smo uz velike žrtve različite prirode, došli do toga da je Republika Srpska učesnik mirovnih pregovora u vojnoj bazi Rajt-Paterson, blizi grada Dejton, u američkoj državi Ohajo. Tu je Republika Srpska potpisala deset aneksa i na taj način pristala da ponovo izgradi Bosnu i Hercegovinu, ali bez prefiksa “republika”. Ovim sporazumom priznato je postojanje Republike Srpske i njena uloga stvaralaca nove Bosne i Hercegovine, kakva u ustavno-pravnom smislu nije do tada postojala.
