Nameravali smo da posetimo Uništa, mesto smešteno podno Dinare, čiji vrh u tom delu iznosi 1.806 metara nadmorske visine, zvanično u Opštini Bosansko Grahovo, u Bosni i Hercegovini, kao i svako drugo.
Ali, bez uspeha. Do Uništa se ne može kao do svakog drugog mesta, grada i opštine u Bosni i Hercegovini. Ono je specifično. Zabranjeno, utvrdili smo kasnije, po mnogo čemu.
U Uništa je moguće doći jedino iz Evropske unije, odnosno iz Republike Hrvatske, lokalnim putem iz Kijeva od kojeg je udaljeno 12 kilometara, jer ga sa druge strane od Bosne i Hercegovine odvaja planina Dinara. No, čak i kada se poznaje put, imaju važeće biometrijske putne isprave, legalno u Uništa je gotovo nemoguće ući kao putnik namernik.
Na ulazu u selo dočekaće vas znak upozorenja i sa jedne i sa druge strane: Državna granica – Republika Hrvatska, odnosno Državna granica – Bosna i Hercegovina. Jedino nema graničnog prelaza preko kojeg bi se iz Republike Hrvatske moglo ući u Uništa u Bosni i Hercegovini, odnosno suprotno.
Istovremeno, put koji postoji preko Dinare je takođe nemoguće preći putniku namerniku, ne samo zato što bi za takav poduhvat trebalo specijalno terensko vozilo, nego i zato što je skoro cela planina minirana.
Iz BiH u BiH samo uz dozvolu
Od pokušaja da sami dođemo do Uništa odvratio nas je predsednik mesne zajednce Slavko Galiot, uz upozorenje da bi u tom slučaju mogli biti privedeni zbog "nelegalnog prelaska međudržavne granice" i novčano kažnjeni. Imao je pravo, uverili smo se kasnije.
Do Uništa smo tako stigli kao "službeni tranzit" zahvaljujući susretljivosti Granične policije Bosne i Hercegovine, njihovim vozilom, uz prethodni usmeni i pismeni dogovor i zahtev. Od Bosanskog Grahova iz Bosne i Hercegovine, sedišta Terenskog ureda Granične policije Zapad, preko graničnog prelaza Strmica sa Republikom Hrvatskom, te Knina i Kijeva, preko hrvatske teritorije prešli smo oko 80 kilometara kako bismo se našli u mestu Uništa, u Bosni i Hercegovini!
Odobrenje za takav poduhvat dobili smo od policije Republike Hrvatske. Ipak, lokalna policija iz Kijeva odmah po našem ulasku u mesto Uništa obrela se u selu i pošto su utvrdili da smo prelazak preko međudržavne granice iz Hrvatske u BiH obavili uz odobrenje, povukli su se i napustili selo.
Mešovite patrole Granične policije BiH i Hrvatske granične policije na ovom delu su kažu česte, ali s obzirom na to da se područje nalazi daleko od Bosne i Hercegovine, oko 80 kilometara, češće su patrole hrvatske policije, koja je u blizini, u Kijevu, oko 12 kilometara od Uništa.
Na centralnom trgu Uništa zatekli smo nekoliko meštana, od njih dvadesetak, koliko stalno boravi u mestu. Preko vikenda ih je više, jer dolaze najbliži koji u toku sedmice rade po gradovima u Hrvatskoj, od Splita, preko Knina do Zagreba, pa se broj penje i do tridesetak.
Stanovništvo većinom čine Hrvati, a samo je jedna porodica Srba u zaseoku Kovačevići, u neposrednoj blizini samog središta Uništa.
Nikolu Grizelja, stanovnika Uništa, pitamo šta bi se desilo da smo se do njega uputili slučajno, kao posetioci, njegovi poznanici ili prijatelji, a on odgovara da bismo bili – kažnjeni.
Kazna zbog posete prijateljima
"Bilo je više slučajeva da su nam prijatelji i poznanici dolazili i da su bili kažnjavani zbog prelaska granice. Kazna je 500 kuna (oko 135 KM ili oko 70 evra), a ako se plaća na licu mesta, onda je 250 kuna (oko 70 KM ili oko 35 evra). Po pravilu, ovdje ljudi, pa čak ni mi, ne mogu ni da izađu ni uđu. Stvar je dobre volje da li će vas neko kazniti ili ne. Mi, pošto smo stanovnici, starosedeoci, progleda nam se kroz prste. Ipak, za one koji nam dolaze, nije tako. Izgubio sam deo poznanika i prijatelja, jer ne mogu da mi dođu", naveo je Grizelj.
On navodi primer meštanke koja je rodom iz Uništa, a koja se ovo leto zaputila iz Zagreba u rodni kraj. Pošto je pokazala rodni list policija joj je dozvolila ulazak u Uništa, ali njenom suprugu, koji nema prezime poznato u Uništima, nije. On je odveden u policiju i tek posle urgencije mu je dozvoljeno da uđe u mesto.
Istovremeno, ilegalni prelazak granice sa bosanskohercegovačke strane kažnjava se sa 300 KM. Dakle, osoba koja ima nesreću da je zaustave hrvatska i bosanskohercegovačka patrola, može biti kažnjena dvostruko.
U mestu, inače, dominiraju porodice prezimena Samardžije, Grizelj i Galiot. Njima je nešto lakše za prelazak, jer im se gleda kroz prste, ali im to nije uteha.
"Govore da će nam dati neke pogranične propusnice, sa kojim ćemo moći preći teritoriju unutar pet kilometara. Ali, to nije dovoljno niti je rešenje našeg problema. Šta dalje? I kako? Šta nam znači pet kilometara kad je prvi centar, Kijevo, na 12 kilometara od nas. Do njega onda opet, ne možemo", zaključuje Grizelj.
Stanujem u Bosni, pišite mi preko Hrvatske
Meštanin Josip Galiot boji se da će uskoro biti još gore. Sada, im kaže još i nekako bar meštanima gledaju kroz prste, ali kad dođe Šengen, misli kako neće biti tako.
"Tada ćemo biti hermetički zatvoreni. To je ono čega se najviše pribojavamo. Šengen bi nas mogao totalno zatvoriti", ukazuje Galiot.
Mesto Uništa nema prodavnicu osnovnih životnih namirnica. U selo tri puta sedmično dolazi vozilo sa namirnicama. Cene su slične onim u Kijevu, u Hrvatskoj.
"Troše se hrvatske pare. Isključivo plaćamo u kunama. Mi bosanske marke nemamo. Ne idemo u Grahovo", navodi Nikola Grizelj.
Stanovnici mesne zajednice Uništa ogorčeni su na opštinske vlasti u Bosnakom Grahovu od kojih ne dobijaju ništa kao pomoć.
Iz Hrvatske ne dolaze samo namirnice, nego i penzije, električna energija, zdravstvena zaštita, poštar, signali za televiziju i telefon, pa čak i sveštenik.
"Pošta nam dolazi iz Kijeva. Donosi je poštar kad nešto ima", kaže Nikola Grizelj.
Pitamo ga kako mu neko piše u Uništa, u Bosnu i Hercegovinu, iz inostranstva.
"Stoji moje ime i prezime, Kijevo, Republika Hrvatska. Tako pošta dođe do mene", pojašnjava Grizelj.
Slično je i sa ostalim uslugama.
"Struja nam dolazi iz Sinja, iz Hrvatske. Kad zovemo hitnu pomoć, dođe nam, ali samo do granice. Neće dalje od granice. Imali smo dosta slučajeva pošto je staro stanovništvo, da smo ljude nosili preko granice do hitne pomoći sa druge strane, u Hrvatsku. Jednom mesečno nam dođe sveštenik iz Hrvatske, u našu crkvu", navodi Grizelj.
Opština Kijevo je donedavno plaćala i uličnu rasvetu na centralnom trgu u mestu Uništa. Iz Bosanskog Grahova su obećavali da će oni to finansirati, ali kako nisu, ulična rasveta je isključena. Očekuju da će lokalne vlasti u Kijevu, u Hrvatskoj opet, reagovati.
Dve decenije bez lekara i veterinara
U mesto, tvrde njegovi žitelji, 20 godina nije ušao lekar, još od ratnog perioda. Pre rata je bila područna ambulanta u kojoj je tokom sedmice u određenim danima pružana osnovna medicinska usluga – prepisivanje lekova, merenje pritiska…
Kako sa lekarom, tako i sa veterinarom. Ni njega stanovnici u Uništu nisu videli dve decenije. Akcija vakcinisanja stoke, pasa i drugih životinja nikada nije bilo. Iako se bave stočarstvom, stoka ne može preko granice.
"Uglavnom sve koristimo za naše potrebe. Moguće je jedino ilegalno prebaciti neko jagnje i prodati, ali to nije baš neka zarada. Istovremeno je opasno, jer su takve aktivnosti kažnjive", ukazuje Josip Galiot.
Za stanovnike Uništa najgore je, ipak, kada u mesto treba dovući građevinski materijal.
"Veliki je problem ako se šta radi. Teško bilo ko pristaje da dovuče materijal u mesto. Ljudi jednostavno neće probleme", navodi Josip Galiot.
Pre pet godina grom je udario podno Dinare i izazvao veliki šumski požar. Gasila su ga četiri kanadera iz Hrvatske. Vatrogasci iz Bosne i Hercegovine nisu mogli, a dok bi dobili sve potrebe saglasnosti, verovatno bi bilo isuviše kasno.
Ni zimi nije ništa lakše. Opet, da Hrvatska ne priskoči u pomoć bili bi totalno odsečeni od sveta. S obzirom da se mesto nalazi na 700 metara nadmorske visine ispod Dinare, vetrovi su izuzetno jaki, a prouzrokuju nanose snega zimi visoke i više metara. No, zahvaljujući delovanju hrvatske putne službe, put do Uništa tokom cele zime je prohodan.
Zbog svih problema koje imaju, meštani Uništa u martu ove godine dolazili su u Livno, sedište Kantona 10 (Livanjskog), kojem pripadaju, a od kojeg su udaljeni oko 150 kilometara. Nadali su se da će barem tu, kad u opštini nisu mogli, pronaći rešenja, ali ni do sada niko od nadležnih nije preduzeo konkretne korake.
Kako u mestu Uništa koriste vlastite bunare jedino što ih raduje kao pozitivna vest jeste da bi pitanje vodosnabdevanja moglo biti rešeno u neko dogledno vreme. Naime, Republika Hrvatska ima nameru do granice da izgradi vodovod na koji bi se mogli priključiti meštani Uništa. Taj projekat međudržavne saradnje trebalo bi da finansira Evropska unija.
Nekad turistički raj, a sada belaj
No, kada i ako se to reši, ostaju svi ostali problemi. A, njih je mnogo. Stanovnici Uništa kažu da im je sve hrvatsko, samo teritorija bosanskohercegovačka.
Uništa su nekada bila razvijen i moderan kraj: pre rata imali su oko 400 stanovnika, Dom kulture, koji i sada postoji, obnovljen, ali u kojem je do rata bila i biblioteka, te sobe za izdavanje, u kojima se uvek tražio krevet viška. Turizam je, naime, bio veoma izražen.
Uništa su zbog pogodnog terena i klime bila određena za treniraju sportskih klubova iz Solina, pa čak i za Hajduk, ali je ratni period sve poremetio.
Specifičnost Uništa bila je i da su bile dve crkve – katolička koja je obnovljena, i pravoslavna – u ratu uništena, ali jedno groblje u koje su se ukopavali i katolici i pravoslavci jedni do drugih.
"Nekada smo radili zajednički i čuvali blago (stoku), ali dođe nesretni rat i zavadi ljude. Izgubi se poverenje. Tu u selu ima jedan čovek, pravoslavac i sada. Naši odnosi nisu loši: dobar dan, za dobar dan", priča Nikola Grizelj.
Meštani pričaju da su ih najviše na referendumu 1947. godine "zeznuli" prvoborci, njih desetak, iako je većina stanovništva bila za priključenje Hrvatskoj, reklo da se ostane u BiH. Tadašnja vlast, s obzirom na to da su bili poštovani i cenjeni, poslušala ih je. Tako su Uništa ostala u BiH. No, kasnije su, kažu meštani, upravo ti raniji prvoborci, bili prvi koji su zatražili penzije i ostala prava u Hrvatskoj.
Vapaj stanovnika da im pomogne Sarajevo
Stanovnici se najviše pribojavaju da se sadašnji poluobruč potpuno ne zatvori. Desili se to, rekli su nam, pokupiće svoje stvari i napustiti mesto trbuhom za kruhom, a selo će potpuno izumreti.
Zamolili su nas da u Sarajevo prenesemo njihove vapaje za pomoć. Sarajevo, država Bosna i Hercegovina, je ta koja sa Hrvatskom, smatraju, treba da reši njihove probleme.
