Umro bih da nije bilo Švajcaraca

Ne veruju srpslim lekarima: Milenko i Stojanka

Milenko Štajcer iz Sent Galena nikada neće zaboraviti da je pre desetak godina u Despotovcu mogao da umre posle teške saobraćajne nesreće, jer mu srpski lekari nisu ukazali adekvatnu negu.
– Da nisu došli po mene avionom lekari iz Švajcarske, ne bih danas bio živ. Tačno je da mi plaćamo veliko osiguranje, ali ovde je bilo reči o humanosti – priča Milenko.
Njegova supruga Stojanka dodaje da su srpski lekari procenili da on još nije za transportovanje, ali da joj je medicinska sestra rekla da ga vodi što pre.

– Kada sam uveče to rekla lekaru izgrdio me je. Uplašila sam se da će mu uskratiti svu medicinsku negu dok ne dođe avion. Srećom, Švajcarci su brzo došli. Kada su zatražili njegovu lekarsku dokumentaciju, naši lekari nisu želeli da im daju. Ako se razbolimo dok smo ovde, idemo privatnim lekarima – ogorčena je Stojanka.
Milenko Štajcer, rodom iz hrvatskog Karlovca, i supruga Stojanka iz Grabovice kod Despotovca, u Sent Galenu su već 33 godine.
Oboje su radili kao ugostitelji, a Milenko, koji je diplomirani gastronom i koji je radio po raznim hotelima u Švajcarskoj, sada je u invalidskoj penziji. Kada dođe u zavičaj savetuje kuvare i učestvuje u žiriranju na raznim manifestacijama na kojima se sprema hrana.
– Razlike u ukusima između srpske i švajcarske hrane veoma su velike. U Srbiji se mnogo jede masna hrana. Treba mnogo pažnje posvetiti pripremi hrane, ali je i aranžiranje podjednako važno, jer je opšte poznato da ljudi prvo jedu očima. I kod nas obična kafana može da bude veoma dobra, ali mi se prema svemu odnosimo ležerno. Nemamo ni kulturu. Naši ljudi kuvaju, a u ustima drže cigaretu – navodi Milenko za "Vesti".
Pre nego što su otišli za Švajcarsku, Štajceri su šest godina živeli kod Stojankinih roditelja. On je bio šef kuhinje u fabrici nameštaja Zastava u Svilajncu i trebalo je da bude direktor hotela Topoljar u Svilajncu. Međutim, ni on ni njegova supruga nisu se pokajali što su otišli u Švajcarsku.
– Kad dođem ovde i vidim koliko su propale žene moje generacije jer puno rade, prosto ne mogu da verujem da smo vršnjakinje. S druge strane, nisam bila neki đak, a one su sve bile odlične. Međutim, nijedna nije nastavila školovanje. Ja sam imala sreću što sam otišla tamo – kaže Stojanka.