Januar 2000. Bila je epidemija gripa u Beogradu i ljudi su umirali kao muve.
Bane Bumbar u seriji "Grlom u jagode" pominjao je romantične događaje, ali sa tog istog Brankovog mosta moglo je tada da se iskaže samo ogorčenje i želja za osvetom. Jer, mrtvi su te poslednje Miloševićeve godine na grobljima čekali po sedmicu da legnu u zemlju.
To je vreme kada su današnji tajkuni na šticunzima, uvoznim kvotama i trange-frange privredi zaokruživali prvih nekoliko miliona, učešće u hipotekarnim kreditima kojima su kasnije izveli pljačku zvanu privatizacija.
Sadašnji predsednik tada je bio samo vicepremijer Savezne vlade bez portfelja, odnosno bez obaveza i odgovornosti, a zašta je već bio nagrađen skupim stanom. Kao i današnji premijer, tada ministar zadužen, pa utisak je, za sprovođenje zakona o informisanju.
A stanovništvo je već bilo iscrpljeno siromaštvom, sankcijama, bahatošću, krađom i medicinskom zapuštenošću. I na svu tu bezočnost dogodio se grip. Ni svinjski, ni labuđi, ni španski… Prosto grip. I umiralo se preko reda.
U to vreme država se trošila isključivo na dve bolnice. Reč je o KBC na Bežanijskoj kosi i Institutu za kardiovaskularne bolesti na Dedinju. Skorojevićki kompleks…
Princip je bio jednostavan, nemaš pare za zdravstvo, a i baš te briga za narod, pa uložiš u dve bolnice da bi mrsomudi svake vrste imali gde da se leče kada pusti i besni zabrižde od jagnjića i prasića. Pa se tako desilo da u nerežimskim medijima (tada je bilo i toga u matici), osvane i vest o liposukciji Mirjane Marković, u to vreme prve drugarice.
I desilo se da novine budu pune čitulja proletera, ali i vesti o ispumpavanju sala. Prošlo je od tada 14 i kusur godina, mnoge grobnice proletera naslednici su preprodali skorojevićima, pa se kosti gužvaju u zatrpanim rakama, svađaju se i tuku za mesto.
Ali ne umire se manje i ako sankcija i rata nema. A i šta će nam to pored ove neuspele karikature ondašnjeg režima.
I uprkos svoj nesreći, ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar našao se da zakuka kako posle sukoba sa Žandarmerijom u vreme gej parade bratu premijera odvedenom na VMA pola sata nije ukazana medicinska pomoć.
– To su rasekotine, tragovi nagnječenja, kontuzije… To je nedopustivo. Da je neko drugi u pitanju, ne znam šta bi se desilo… – rekao je ministar i dodao da to čine neki od tajkuna koji ne mogu nikako da naude Aleksandru Vučiću.
Dakle, reč je o zaveri, atentatu čak, u koji su se uključili i lekari sa VMA.
Odrastao sam uglavnom na selu, i znam da praziluk izraste tamo gde je zasađen, pa čak i iz premijerovog dupeta. Uprkos tome, ispričaću ministru šta se dešava kada je u pitanju neko drugi.
Sretnem u zemunskom parku dunđera s zavijenim palcem, pita gde je bolnica. Povedem ga, a on mi objasni da se u skeli na Batajnici, neprijavljen i bez doprinosa, isekao do kosti. U ambulanti koja je kapacitetom seoska iako je naselje doseglo do 60.000 duša, nisu imali antitetanus, pa čak ni čime da ga šiju, te su ga poslali u Zemun gde je dospeo tri sata posle povrede.
I priča je to laka, i sa srećnim krajem. Kao kada smo zvali Hitnu pomoć u tu istu Batajnicu, bilo pitanje života i smrti, pa su stigli za sat i po, iako se služba hvali da im je dovoljno osam minuta. Zvao sam nadležnu, pa mi je odgovorila da je to nemoguće. Ali, sve mi je kasnije objasnio šofer Hitne pomoći.
– Imamo troje kola na nekoliko stotina hiljada duša. Mož’ da me jebeš, ali ja ne mogu ranije da dođem – iskren je bio šofer.
Pošteno, zadovoljan sam njegovim odgovorom.
Ili kao što znamo ženu koja mesecima čeka na red za hemioterapiju, a onda satima čeka da uđe u sobu u kojoj je 14 kreveta…
Ali, koliko čekaju u svim onim zabitim selima bez puteva i struje? Ili, koliko čekaju sva ona nesrećna deca da se skupe pare za transplantacije i sva ostala lečenja i čuda? Da ne širim priču… Već mi je muka.
A ministar zakukava za pola sata čekanja šefovog brata. Ma u kom praziluku su ga našli, grip ga odneo.
