U kultnoj knjizi "Stadionska groznica" poznati londonski novinar, publicista, pisac, bivši panker i pre svega navijač Arsenala Nikolas Hornbi je, naravno, kao i sav drugi fudbalski živalj na Ostrvu bio oduševljen Brazilcima. Treba odmah reći da je u engleskoj javnosti i još više u tamošnjim fudbalskim krugovima godinama vladalo mišljenje da se najbolji fudbal na svetu igra upravo tamo gde je ova igra nastala, u kolevci fudbala, Engleskoj. Zbog takvog mišljenja njihovi najbolji klubovi i nacionalni tim "gordi Albion" odbijali su da igraju čak i sa protivnicima sa kontinenta, a kamoli na svetskim prvenstvima. Ipak, posle tri "šamara" koje su dobili: od Amerikanaca – 0:1 na Mondijalu ’50. i od Mađara – 3:6 na Vembliju ’53. i 1:7 na Nep stadionu godinu dana kasnije, ta uobraženost je počela da se izduvava kao probušeni balon.
Šokirani Brazilci
Prva televizijska iskustva sa svetskim prvenstvima došla su u Švajcarskoj 1954, ali i tada i kasnije "mala crna kutija" više je bila luksuz nego potreba. Iako su TV kuće na Svetskom prvenstvu u Čileu pomerale neke termine utakmica kako je njima odgovaralo, što je ostalo praksa do dana današnjeg, tehnologija i veze još nisu bile na zavidnom nivou da bi Svetski kup mogao da zapali mase na globalnom nivou.
Na Mondijalu u Engleskoj ’66. TV prenosi su postajali dostupni svima, ali – Brazil nije oduševio. Pele je dao prvi gol na šampionatu, Bugarska je savladana sa 2:0, ali najbolji igrač sveta je dobio toliko udaraca da je naredni susret morao da preskoči. I, Mađari su savladali svetskog prvaka sa 3:1. Brazilci su uvek igrali tehnički prefinjeni fudbal, radovali se igri i svakom uspešnom potezu. 
Odjednom su se suočili sa nepropisnim prekršajima, najtežim udarcima, grubošću. Bili su šokirani! Pogotovo kad je Pele i protiv Portugala više vremena proveo valjajući se na travi nego jurišajući ka protivničkom golu. Moraiš ga je tako tukao prvih pola sata, da je narednih 60 minuta utakmice statirao. Teren, ali i Mondijal je napustio besan:
– Nikad više neću igrati na Svetskom prvenstvu – tvrdio je, ali su ga sunarodnici smirivali: – Za četiri godine, opet ćemo doći na Mondijal, Pele će biti bolji nego ikad i osvojićemo treću titulu!
I dok je svet slavio Englesku i Mura, Čarltona, Hanta i Hartsa, a Pelea se kroz maglu sećao kao Napoleona od pre 150 godina, Brazilci su se u tišini spremali na najveća dostignuća. I onda je došao već pomenuti Mondijal u Meksiku 1970. godine. Kad je vođenje reprezentacije preuzeo Mario Lobo Zagalo, krenuo je u ofanzivu. Nik Hornbi mnogo godina kasnije piše: "Kad je Čehoslovačka povela sa 1:0, svi smo pomislili da je istina sve što znamo o Brazilcima, ponajviše priče o nemarnoj odbrani. U narednih 80 minuta sve što smo znali o njima takođe se pokazalo kao istina. Izjednačio je Rivelinjo koji se zgurio i jurnuo kroz redak meksički vazduh, a Brazil je poveo sa 2:1 kad je Pele primio dugi pas na grudi i volejom poslao loptu u rašlje. Pobedili su sa 4:1, a mi na Zapadu, u centru globalnog sela, bili smo zadivljeni".
Nije to bio samo kvalitet fudbala, to je bilo genijalno ulepšavanje igre, kao recimo direktan udarac na gol iz kornera Žairzinja, pa Peleov pokušaj da lobuje golmana sa svoje polovine, pa dva najlepša promašaja – oba Peleova – jedna fantastična odbrana Engleza Benksa i štos za peruanskog čuvara mreže kad je krenuo na jednu, a lopta otišla na drugu stranu. Brazilci su pobedili Čehoslovačku sa 4:1, Englesku sa 1:0, Rumuniju sa 3:2, Peru sa 4:2, Urugvaj sa 3:1 i najzad, u finalu, Italiju sa 4:1 kad je Pele postigao stoti gol za svoju reprezentaciju na svetskim prvenstvima. Strelci su još bili Žerson, Žairzinjo i Karlos Alberto. Šest utakmica – šest pobeda i pehar Zlatne boginje Nike u trajnom vlasništvu.
|
Novi Pele Artur Antuneš Koimbra – Ziko, dete doseljenika u Brazil, od majke Italijanke i oca Portugalca, posle Pelea je bio najomiljeniji fudbalski heroj Brazila, iako je igrajući na tri Mondijala ostao praznih ruku. On je i prvi najskuplje plaćeni Brazilac u Evropi. Kad je 1983. godine iz Flamenga prelazio u italijanski Udineze, bio je plaćen za to vreme neverovatna četiri i po miliona dolara. A kad su u "kalču" igrali Fiorentina – Udineze, zbog njega je za Brazil TV prenos bio obezbeđen satelitskim putem. Ziko, međutim, nikad nije rekao da je veći od Pelea. Za njega je "kralj" uvek ostao najveći i neponovljiv. |
Ovaj 1.800 grama težak trofej od čistog zlata netragom je nestao 1983. godine s izložbe u Riju i verovatno je bio pretopljen. Onaj koji je sada stoji u vlasništvu Brazilske fudbalske konfederacije je replika.
Te 1970. godine, čak i do tada neviđeni brazilski način proslavljanja gola – tri koraka trkom, pa skok, zamah pesnicom, učinio je da ostatak fudbalske planete bude tako mali. Pele, Tostao, Žerson i ostali našli su neku vrstu fudbalskog ideala koji ni sami Brazilci u godinama koje će uslediti više neće moći da nađu. Ta generacija je odsanjala san od koga je, kako piše Hornbi, "ostalo nekoliko sjajnih poteza za imitiranje, od kojih su svi odustali jer ni izbliza nisu mogli da ih ponove".
Na narednih pet šampionata Brazilci su ostali nedorečeni, kao da su previše "umirali u lepoti", pa nisu uspeli da se domognu finala. U SR Nemačkoj 1974. godine Žairzinjo, Rivelinjo, Dirseu mučili su se sa Jugoslovenima i Škotima i tek pobedom nad Zairom prošli u finalnu grupu, gde su im dve pobede – nad DR Nemačkom (1:0) i Argentinom (2:1) bile nedovoljne za odbranu trofeja. Poklekli su pred holandskim totalnim fudbalom, pa su Krojf i Neskens zakazali završnu utakmicu sa Zapadnim Nemcima.
U Argentini ’78. zastali su u onoj čuvenoj, već opisanoj "bitci za Rozario", kad im se pred finalnim susretom isprečila lošija gol-razlika od "gaučosa". Bled utisak koji su ostavili tokom celog šampionata delimično su ispravili osvajanjem trećeg mesta golovima fantastičnih Dirseua i Nelinja za pobedu nad Italijom (2:1).
Možda poslednja generacija brazilskih asova koja je igrala romantični, karnevalski fudbal, sličan onom iz doba Garinče, Didija i Vave, bila je ona koju je predvodio "beli Pele" Ziko i koja je kvalitetom zaslužila da osvoji dve Zlatne boginje, ali je oba puta završni udarac zadala – sama sebi. Španija i čitava fudbalska planeta su te 1982. godine igrali u ritmu sambe. Uopšte se nije postavljalo pitanje da li će Ziko, Sokrates, Falkao, Tonjino Serezo, Žunior pobeđivati sve rivale, već sa koliko golova razlike.. Selektor Tele Santana je hrabrio svoje umetnike da kao kičicom po slikarskom platnu stvaraju prava remek-dela na terenu. U neverovatnoj utakmici, u u kojoj su i Brazil i Sovjetski Savez navalili jedan na drugog kao dva boksera bez garda, posle jedne od najlepših akcija u mondijalskoj istoriji Eder je postigao fantastičan gol kojim je srušio "zbornaju". Svet je ponovo bio opsednut čarolijom sa Kopakabane. Svi su pričali o Zikovom "suvom listu", Falkaovim dodavanjima štiklom, čak i u sopstvenom šesnaestercu, Žuniorovim prodorima… Sve je bilo dozvoljeno i sva lepota je bila tu. Brazil je bio čarobnjak, ali nedovoljno oprezhan čarobnjak. I kao svi veliki vitezovi imao je jednu Ahilovu petu, a ona se zvala Valdir Peres. Golman Brazilaca nije bio dorastao ovoj ekipi i to je kaznio Paolo Rosi, koji je s tri pogotka ostavio svet zaljubljen u virtuoznost u suzama i odveo Italiju ka trećoj tituli prvaka sveta.
Heroji i tragičari
Četiri godine kasnije, u Meksiku koji je u poslednji čas preuzeo domaćinstvo umesto Kolumbije, ova ista generacija Brazilaca pojačana Karekom, Brankom i Milerom podizala je formu iz meča u meč, a kad je u osmini finala golovima Sokratesa, Žozimara, Edinja i Kareke "rastavila" Poljsku na sastavne delove, činilo se da joj je otvoren put ka finalu. Već u narednoj rundi najbolji igrač Ziko je ponovo tragičar jer u regularnom delu propušta da sa "bele tačke" donese pobedu nad Francuzima. Junak je golman Bats, koji u penal-ruletu nadmudruje Sokratesa i Žulija Cezara, a trofej na kraju pred čuvenim meksičkim "talasima" grli Argentinac Maradona. Jedan drugi "gaučo" Kaniđa u Italiji 1990. ponovo će raspršiti snove Brazilaca da mogu da četvrte titule.
