Odrastao je u radionici gledajući šta rade njegovi otac i deda koji su bili stolari. pa je i sam postao vrsni stolar i tim zanatom se bavi godinama. Voli muziku, gotovo tri decenije je svirao bubnjeve po svim lozničkim ugostiteljskim objektima, kao i motore, a onda je Milan Milinković (58), poznatiji kao Pidži, iz Banje Koviljače, slučajno otkrio da je pravi majstor i za metalne skulpture koje iz hobija pravi već nekoliko godina.
Slučajno je, kaže, dok je svirao u Minhenu video čoveka kako od metala pravi skulpture, to ga je zainteresovalo i učinilo mu se kao dobar, kreativan način za opuštanje. Počeo je i sam da pravi takve skulpture i pokazalo se da stolarske ruke osim drveta mogu odlično da oblikuju i udahnu lepotu i metalu.
– Osim stolarskog zanata, muzike, motora i pčelarstva otkrio sam novu ljubav u sklupturama od metala. Pokazalo se da imam spretne ruke i za njih, a uživam dok ih pravim. Radim samo kada imam slobodnog vremena i inspiracije, bez ikakvog moranja i pritiska. Koristim uglavnom čelik, aluminijum, mesing, sve od otpada što može da se zavari i zaletuje, a toga ima dosta. Zbog ovih skulptura sam naučio da varim CO2
aparatom, a koristim i let lampu kao i brener kada je nešto potrebno zagrejati da bih mogao te delove da savijam kako želim. Imam milion ideja, maltene može da se uradi sve što čovek zamisli, samo treba imati vremena za to i jedino mi je ono ograničavajući faktor – priča Pidži koji uglavnom radi brvnare, barake i vikendice u susednim državama i po Evropi.
Za svoju umetnost koristi ono što je za druge staro gvožđe. Svaki polomljeni metalni alat, može postati deo njegovog dela kao i zupčanik, ventil, šrafovi, stara svećica, matice, pokidan lanac, kuglageri, deo klešta, ključa, motora, bukvalno sve. Pre upotrebe to treba očistiti od masti, ulja, oprati, pripremiti za rad, a onda od toga nastaju plesači, bubnjari, gitaristi, par na klupi, motori raznih oblika i veličina, gitare, svirači, sve što Pidžijeva kreativnost smisli.
– Uglavnom mi za jednu skulpturu treba od dva do osam sati, sve zavisi od njene složenosti i moje inspiracije. Neke nastaju i po nekoliko dana, a radim ih po sat, dva dnevno. Uglavnom su visoke od 25 do četrdesetak santimetara. Radim ih dok ne osetim umor, onda prestajem jer želim da mi ovo prija, da u tome uživam – kaže stolar koji od starog gvožđa stvara umetnost.
Reakcija onih koji vide njegov rad najčešće je “Bravo majstore, alal vera”, “Svaka čast”, “Ovo je umetnost”, a njemu je važno da uživa u ovome i da može ono što zamisli i da uradim.
Tako je ono što većina vidi kao otpad, neupotrebljivu metalnu skalameriju, što bi mnogi rekli, obično staro gvožđe za Pidžija rudnik materijala od kojeg nastaju njegove metalne skulpture. Prosto on i pre nego što nešto uradi u tim komadima svećica, ili delovima polomljenog alata, vidi ono što većina uoči tek kada skulptura bude završena. Pidži je jednostavno umetnik u duši, kreativac, vrsni stolar koji čini čuda i sa metalom.
Možda bude i izložba
– Dobro je što nije problem naći materijal, ono što majstori bacaju, neispravne motore, ventile, razne delove, sve to može postati deo neke skulpture, sve može da se iskoriti. Na svu sreću imam spretne prste i taj, neki, valjda, umetnički talenat. Meni je sve to interesantno dok pravim, čim završim skulpturu više mi nije zanimljivo, ali se nekome sviđa. Oni koji vide ove skulpture pitaju kada ću napraviti neku izložbu, ali o tome još ne razmišljam. Možda to i učinim jednoga dana – kaže stolar koji od starog gvožđa stvara umetnost.
Pokloni
Kako kaže Pidži, osim zadovoljstva koje ima dok stvara još veće mu je kada skulpturu pokloni nekome, a veliku većinu daruje. Taj osećaj kada nekome u očima vidiš oduševljenje što je dobio skulpturu, da mu se ona stvarno sviđa i da mu je drago što će biti deo nekog njegovog prostora nema cenu.
– To novac ne može da plati -ističe Pidži i dodaje da je ipak drvo njegova primarna oblast od koga pravi i upotrebne, ukrasne predmete kao i košnice.
