“Svaki istinski umetnik je veliko dete jer deca retko gube iskrenost i ozarenost koju Bog daje i umetnicima. Retko kome umetnost može da obezbedi lagodan život, ali može da ga oboži onom kosmičkom energijom koja ga čuva od svakog zla, od svih iskušenja od kojih na primer političari ne mogu da se sačuvaju.
Zato umetnicima i nije mesto u politici da ne bi izgubili dušu. Zato su istinski umetnici Božja deca. Oni su iskreni i humani”, kaže u intervjuu za “Vesti” akademski slikar Slobodanka Rakić Šefer, čija su dela Beograđani mogli da vide početkom meseca u galeriji Singidunum u okviru izložbe “Tatine princeze”.
Detinjstvo na platnu
Kako su “Tatine princeze,” postale vaša tema i stvaralačka preokupacija? Ko su princeze, koje su vas inspirisale toliko da čitav jedan ciklus posvetite njima?
– Kad sam slučajno naslikala prvu gospođicu, a bilo je to pre petnaestak godina, nisam ni slutila da će naići na veliko interesovanje i odobravanje. Uradila sam ih nekoliko, a najviše su im se obradovali muškarci koji su u kući ili porodici imali svoju malu princezu, bilo kćerku, unuku ili sestričinu. Kad sam naslikala nekoliko velikih formata očevi su ih radosno prepoznali kao slike za svoje kućne princeze. Tako se spontano rodio naziv za čitav spektar slika.
Neminovno se postavlja pitanje autobiografskog. Da li ste i sami bili tatina princeza?
– Odrastala sam kao očeva princeza. Iako sam stasavala u vreme socijalizma imala sam sve što se moglo kupiti. Kao gimnazijalka dolazila sam u Beograd da kupim cipele, sandale, haljinu… Nije ni ovde bio neki sjajan izbor ali sam bar nalazila raznobojne šarene materijale iz uvoza. Kupovala bih gomilu tih svilenih tkanina, a onda bi mi šabačke krojačice šile tufnaste haljine na falte, lepršave suknje, prekrasne bluze. Volela sam ženstvenost, a kako sam kupovala časopis “Filmski svet” kopirala sam haljine poznatih glumica. Danas nigde ne možemo pronaći prirodnu svilu, sve je od veštačkih materijala. Kupovala sam i knjige iz istorije umetnosti, imam ih i danas, pa engleske akvarel boje, nemačke olovke, talijanski akvarel papir, holandske uljane boje, češko laneno platno. Vraćala bih se u Šabac natovarena teškom robom, a na autobuskoj stanici čekao me je moj otac. Zato tako prisno osećam dušu mlade devojke ili žene, znam šta se dešava u njenom odrastanju, prepoznajem faze i preobražaje, snove, lutanja, maštanja, strepnje i sve one slatke muke kroz koje mora da prođe.
Mačvanska kićanka
Kako danas, kad se osvrnete iza sebe vidite svoj put i sudbinu?
– Često sam razmišljala da li je moglo bolje, više, drugačije. Moglo je drugačije da sam izabrala profesuru na nekoj od likovnih akademija. Imala sam tri šanse za tri različite akademije ali sam te pozive smelo odbila jer bi me profesura odvela na drugi put. Manje bih radila, više bih se posvetila studentima i naravno izgubila bih onu dragocenu kosmičku nit koja se otkriva samo i isključivo posvećenima. Umetnost je svojevrsna lična molitva; ako je čovek duboko u svome radu, ako često čuje otkucaje svoga srca, a ne čuje buku i galamu oko sebe, ako razgovara i živi sa slikom, sa idejom koju pokušava da osmisli, ako ga i vreme pretekne, tada dolazi anđeo gospodnji donoseći obilje darova i slika se rađa i oživljava u veličanstvenoj energiji, otelotvoruje se kao dar Božji. Nikad se nisam zadovoljavala prosečnim, već viđenim, nisam krala tuđa jaja iz gnezda, mada je bilo puno umetnika kojima sam se divila. Diveći se takvima samo sam studirala njihove sjajne rezultate pokušavajući da od njih uzmem samo ono iskonsko. Tako sam i saznala da i mene privlače iste i slične senzacije u prirodi kao i Leonarda da Vinčija, Gogena, Van Goga ili Šagala. Čak se i moje detinjstvo neverovatno podudara sa Šagalovim detinjstvom u Vitbesku u Rusiji. Bilo je pomoći, sugestija i predloga od nekoliko sjajnih ljudi, poput slikara i akademika Miće Popovića, Mladena Srbinovića, Milana Kecića, pa likovnih kritičara Katarine Adanje, Srete Bošnjaka, Vladete Vojinovića, Dejana Đorića i drugih.
Slovite za umetnika osobenog karaktera i poetike. Kako ste se izgradili kao umetnik i odredili tu gde ste sada?
– Nismo mi toliko pametni koliko mislimo da jesmo. Što sam starija sve sam svesnija da u razgovorima treba sto manje koristiti ono ja, pa ja. Meni su ideje dolazile same sa neba i uvek sam bila iznenađena. Prve tzv. bele slike inicirao mi je slikar i profesor Milan Kecić uputivši me pravo na moje detinjstvo u mojoj beloj kićenoj Mačvi. Pišući jedan tekst u “Novostima”, novinar i književnik Novo Tomić prozvao me je Mačvanskom kićankom. Dakle, trebalo me je samo navesti na nešto što mi je blisko i trebalo me je ubediti i pokazati na izvorište, a onda se od malenog potočića otvorila široka reka ideja. Kasnije je moje lično sazrevanje i iskustvo, gledanje izložbi, posete svetskim muzejima davali su mi sve veću slobodu i činila sam sve hrabrije iskorake. Oslanjala sam se i na veliku ličnu biblioteku iz istorije umetnosti, a imala sam i među kolegama iskrene sagovornike, to su bili talentovani umetnici koji se nisu trpali po partijama i klanovima, već su kao i ja ušli u umetnost vođeni Božjim promislom. Ideje su dolazile i sustizale jedna drugu. Bela faza sa belim ornamentalnim miljeima, školjkama, belucima, mineralima, travama, nakitom, drangulijama, trajala je najduže, desetak i više godina i sa njom sam napravila svoj originalni prepoznatljivi znak. Bile su to slike sna i mašte, detinjarija i snova, originalne, hrabre i smele. Likovno su bile dobro osmišljene, a estetski su bile harmonične, uravnotežene, optimistične, nežne, lepe. Voleli su ih i stari i mladi, a ono što je najzanimljivije, nekoliko desetina istoričara umetnosti iz cele Jugoslavije dolazilo je u Beograd i poručivalo bar jednu sliku. Lako i brzo izlazila sam iz jednog, a ulazila u novi ciklus ideja otvarajući širom paletu i radujući se kao malo dete.
Raskošna tradicija
Bogatstvo naše narodne tradicije, svu raskoš motiva koja ona poseduje preneli ste i prenosite na svoja platna. Imate li svest o tome koliko vaša dela čuvaju od zaborava već davno zaboravljene uspomene i slike iz domovine naših pradedova?
– Putovanja i razgledanja mnogih izložbi savremenih umetnika dali su mi neviđenu hrabrast i vrlo smele iskorake. Vraćajući se kući bila bih poput ptice, ponekad su mi se čak i u avionu javljale ideje. Videvši kako Endi Vorhol od sasvim običnih drangulija pravi neobične naivne slike meni su pale na pamet naše predivne kuvarice sa naivnim crtežima i čistom estetikom ćiriličnog pisma. Na njima su utkani i radost i humor, jednostavan crtež, toplina i nežnost. A tek inteligentne dosetke su prava radost koja spontano ozrači čoveka. Ljudi su oduvek ulepšavali unutrašnjost svojih kuća, svoje bašte i dvorišta, voćnjake, pa čak i njive. To je jedna velika epopeja u slavu čoveka i nastanka sveta. Tako je o tome kao i onim belim ornamentima pisao Jesenjin u svom prelepom eseju, a što je i sam Vorhol prepoznao u našim narodni kuvaricama kupivši ih svih 50 na jednoj aukciji. Ako su tako veliki umetnici pronašli lepotu i bili zadivljeni vezenim miljeima na jastučnicama, na rublju, ako su bili zadivljeni ornamentikom na fijakerima, preslicama, vretenima, ćilimima, zašto bih se ja toga stidela? Do mene je bilo samo da pronađem način kako da tu obimnu ornamentiku implementiram sa likovnošću i na najbolji način uvedem u slike. I ne samo narodnu ornamentiku već i elemente našeg obimnog kulturnog nasleđa sa naših fresaka, ikona, stećaka, iz Miroslavljevog jevanđelja i drugih rukopisa. Naša tradicija je toliko bogata i obimna da bi bio greh da sam se bavila praznim estetiziranjem, pogotovo ja koja sam odrasla uz sve te lepe običaje, Božić, Uskrs, slave, kićenja nevesti, pamtim čak i prela i posela ispod krivog bagrema u komšiluku dedine kuće u Lipolistu.
Božja bašta
Osim pirotskog ćilima, šumadijske tkanice, narodnih vezova kao likovni stvaralac baštinite i veličanstvene motive iz same prirode prenoseći njenu lepotu na svoja platna.
– Naravno, detinjstvo je doba čuda. Kako mogu da zaboravim sočne, jedre, tamne kupine zbog kojih mi je tekla krv po rukama i nogama jer sam se pentrala po obalama i jendecima da dohvatim baš one najsočnije i najtamnije. Pa zar da one ne nađu mesta na mojim slikama? I ne samo kupine već i maline, šljive, žabe što izviruju ispod lokvanja, laste u gnezdima, merdevine na štali, trnke košnice, perunike po baštama ali i one po barama, devojačko srce, đul-bašte i jorgovani, šimširi, muškatle u tufnastim šerpama i loncima, loze oko krova, dedin fijaker, petao u dvorištu, ma svašta još! To je za mene ta velika Božja bašta, koju nam je Gospod dao da se u njoj krećemo, da sa njom i u njoj živimo sa svim tim živim svetom. Sve to volim, sve to sanjam, svemu tome se divim i neprestano zahvaljujem Gospodu što nam je dao tako raskošnu i veličanstvenu baštu života.
Na Vukovom putu
Dobitnik ste mnogih priznanja i nagrada. Dobili ste i Vukovu nagradu. U kojoj meri vas je ona obavezala i odredila dalji put?
– Vukova nagrada je baš po mojoj meri jer sve što sam radila i što radim na Vukovom je putu. Nikad se nisam udaljavala od istorije, kulture, običaja i tradicije svoga naroda. Oni su utkani u moje biće. To nosim rođenjem i genetskim kodom naših dedova koji su prolili onoliko svoje krvi od Kosovskog boja preko Prvog i Drugog ustanka, balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, Sremskog fronta. Pa zar ja da izneverim takvu svetlu tradiciju, zar da se ja utopim u sveopšte beznađe i da postanem samo zrnce šljake koje će se utopiti u sivu bezličnu masu?
Četkica i pero
Osim što slikate, vi neumorno i pišete. Šta vas posebno inspiriše kada je pisanje u pitanju?
– Misleći sam čovek i osećam potrebu da kad mogu nešto i zapišem. Ne pišem ostrašćeno, već iskreno. Ponekad je to moj bol i krik na vreme u kome živimo, a ponekad samo zapisi o umetnosti. To su inicirali moj profesor, akademik Mladen Srbinović, slikar i akademik Mića Popović, vajarka Mira Sandić, novinar Ratko Nikić i mnoštvo kolega koji naročito vole kad im čitam svoje tekstove. Mene sve inspiriše: od mojih ptica senica i njihove blesave igre po vasceli dan, preko stršljena koji uporno godinama hoće da se ugnezdi baš na mojim terasama, kao da mu je tu najlepše, predivna pesma kosa… Inspiriše me i susedna bašta puna retkog starinskog cveća, mnoštvo jorgovana u mojoj okolini, ma ne znam šta me ne inspiriše.
