U nekim ranijim vremenima, tetovaže su uglavnom bile sinonim za sumnjive likove, bajkere i mornare. Danas se bez ikakvih problema svrstavaju u umetnost i tako ih svi i predstavljaju. Tetovaže za nekoga predstavljaju stil života, nekima privremeni, nekima trajni, jednima ukras, a drugima ritual. Iako se stalno govori o štetnosti mastila pod kožom, one doživljavaju neverovatnu ekspanziju.
Pored toga što služe kao način da ukrasimo telo, tetovaže su i jedan vid izražavanja i čuvanja uspomena. Reč „tetovaža“ potiče od polinezijske reči „ta“ – crtati, precrtavati i tahićanske reči „tatau“ – nešto označiti. Nastaju tako što se pomoću iglice nanosi boja ispod kože. Veruje se da je prva tetovaža nastala sasvim slučajno – osoba je ranu trljala prljavom rukom od pepela i kada je rana zarasla ispod kože je ostao trajni trag, odnosno tetovaža.
Samjuel O’Rejli, tatoo umetnik iz Njujorka, iskoristio je Edisonovo penkalo za tetoviranje. On je penkalo prilagodio svojih potrebama i patentirao ga 1891. godine. Na taj način nastala je prva mašina za tetoviranje koja je koristila sličan princip kao i današnje mašine.
Najstariji dokazi tetovaže pronađeni su na takozvanom Ledenom čoveku, čije je 5.200 godina staro zamrznuto telo pronađeno 1991. godine. Na njegovom telu pronađeno je čak 57 tetovaža, a mesta na kojima se nalaze sugerišu da je Ledeni čovek verovatno bolovao od artritisa, pa je tetoviran iz terapeutskih razloga.
Dugo se verovalo da je ritual tetoviranja započeo tetoviranjem ženskog tela. Primeri takvih tetovaža bili su nekoliko mumificiranih ženskih tela iz Egipta, koji potiču 2.000 godina pre nove ere. Arheolozi su takve primere ženskih mumija često ostavljali za sobom, misleći da su nižeg statusa. Međutim, pokazalo se da je jedna od njih, koju su opisivali kao konkubina, zapravo bila vrhovna sveštenica Amunet. Tetoviranje u Starom Egiptu, pored terapeutskog rituala, služilo je i kao amajlija ženama u teškim razdobljima, kao što su trudnoća i porođaj, a teovirale su se u području stomaka, bedra i grudi.
U polinezijskoj kulturi, tetoviranje ima veliko istorijsko značenje i smatra se najfascinantnijom veštinom u antičkom svetu. Veruje se da se „mana” osobe, njena duhovna moć životne sile, pokazuje tetovažom. Na Havajima su tetovaže imale cilj očuvanja zdravlja. Umetnost tetoviranja naziva se „kakau”, pa je poznato da su se žene tetovirale po rukama, prstima, zglobovima, a ponekad i po – jeziku. U Indiji i na Tajlandu su tetovaže takođe prisutne u svrhu zaštite, ali su žene isključene iz obreda. I to ne samo zato što nisu smele da dotiču monahe, nego i zato što su Tajlanđani verovali da je žena i sama dovoljno snažna i da joj ne treba dodatna zaštita. Eskimke su tetovirale kožu lica, tačnije bradu, kako bi iskazale bračni status i pripadnost grupi i grupni identitet. Žene Maora takođe su se tetovirale po licu – najčešće su to bile tetovaže oko nosa i usana, a tetovirale su se kako bi usporile starenje kože i stvaranje bora.
Pored toga što su se žene tetovirale, one su i bile inspiracija za stvaranje tetovaža. Mornari su često sa svojih putovanja donosili suvenire u obliku tetovaža (srce,
cveće, sirene), a najčešći motiv pripadnika mornarice u Drugom svetskom ratu bile su pin – ap devojke.
Kako bi se loša reputacija tetoviranih, ali i tatoo majstora otklonila, u Americi su napravljene emisije koje prate nekoliko tatoo majstora, njihove priče i iskustva, kao i razloge ljudi koji se na tetovaže odluče.
