U selu Rakari kod Mionice nalazi se jedinstven Tkački dvor u kome stvara slikarka, kostimograf i tapiserista Zagorka Stojanović. Čuvena umetnica goste dočekuje sa modernom šajkačom na glavi, koja je njenih ruku delo. Gosti prvo probaju slatko od jagoda koje ona sama pravi, a potom popiju i domaću rakiju.
Rođena Beograđanka, koja je dosad dobila pregršt nagrada i priznanja, pre sedam godina je odlučila da svoj dom u centru prestonice zameni za prirodni raj. Uz posredovanje poznatog biologa Predraga – Pece Petrovića, Zagorka je kupila kuću sa čijeg trema puca pogled na prelepe šumadijske pejzaže, pa nije čudo što ova izvanredna žena stvara najlepše tapiserije, kape, prsluke.
Njena sestra je čuvena operska diva Milka Stojanović, a zet preminuli prvak Beogradske opere Živan Saramandić. Ono što je neobično jeste da je Zagorka kuću sa magazom kupila od dve sestre koje su se zvale Milka i Zagorka Stojanović. Inače, svakog leta Zagorka na svom imanju organizuje “Pozornicu pod lipom” koja okuplja umetnike iz cele Srbije. Na Zagorkinoj pozornici nastupali su: Petar Božović, Rada Đuričin, Ljubivoje Ršumović, Nele Karajlić, Nela Mihailović i mnogi drugi.
Koze u Beogradu
– Kako je posle rata postojao entuzijazam da se gradi zemlja, moj otac je prihvatio da vodi poštu u Čačku. Na Zapadnoj Moravi sam naučila da plivam, usledio je Kragujevac, jer je otac uspostavljao oblasne pošte. Bila sam odličan đak. Uvek sam na proslavama vodila glavnu reč. Zanimljivo je da ću posle mnogo godina otkriti Šumarice u punoj emociji prilikom moje izložbe tapiserija. Posle par godina vratili smo se u Beograd.
– Iz centra smo se preselili u kuću očevog brata koji je odveden u zarobljeništvo u Nemačku. Činilo se da je na periferiji bezbednije. Otac je brinuo o obema porodicama. Gajili smo u dvorištu dve koze. Sadašnji Južni bulevar je bio polje suncokreta i kukuruza. Pamtim da kad god je bila neka opasna situacija u gradu, naša kuća bi se ispunila prijateljima i rođacima. Svi smo po nekoliko dana spavali zajedno, najčešće na podu jedan uz drugoga. Oslobođenja se sećam kao nekog velikog uzbuđenja. Meni su dali buket cveća upravo ubranog u bašti. “Rusi, Rusi”, svi su ushićeno ponavljali, a mene je jedan Rus, kome sam dala cveće, zagrlio, podigao uvis i rekao: “Ja isto imam ćerku kao što si ti.”
– Roditelji su na nas uticali. Otac je u kuću donosio sanduke knjiga i često nam recitovao, sećam se nešto iz “Sirana de Beržeraka”. Kupovao nam je pakpapir, od lipe je štapiće pekao u rerni i tako smo dobijale ugljen kojim smo crtale i Milka i ja. On se trudio da nas dobro postavi i bez obzira na to što je bio prezauzet, njegovo kratko pojavljivanje je uvek bilo značajno. Bio je veoma strog, ali danas mislim da je bio i strog prema sebi. Ravnotežu je pravila majka koja nam je svojom beskrajnom ljubavlju upotpunjavala vaspitanje. Milka i ja smo mnogo čitale, crtale i to nam je bilo važnije od svega .
Ali, otac se protivio našoj potrebi da se bavimo umetnošću. To protivljenje je i danas vrlo slojevito: od toga ne može da se živi, umetnici su boemi… Nije to za žene. Paradoksalno! Vaspitavao nas je da smo samostalne i nezavisne. Milka je morala da se izbori tako što je sama zarađivala da bi platila časove pevanja kod Zdenke Zikove. Vrlo rano je uspela, pevajući glavne uloge, tako da su se otac i majka njome ponosili.
Život u Zagrebu
– Uvek sam crtala i dobijala nagrade. Bilo je nekako logično da se upišem na Akademiju. Ali otac se protivio. Ja sam se svejedno pripremala za prijemni, očekujući njegovo “da”. Desilo se da je ležao u bolnici pored pilota koji je bio sav izlomljen u nekakvom padu. Živeo je u sendviču između dve površine i tako su ga pokretali. Ali jedino što je mogao – mogao je rukama da slika. To je tako snažno delovalo na mog oca da je sve shvatio. Ja sam upisala Akademiju primenjenih umetnosti.
– To je bio neki normalan sled događaja. Uvek sam crtala. Kad je moj školski rad bio poslat na neko takmičenje u Japanu dobila sam prvu nagradu. Sva deca su crtala na “normalnom ” papiru, a ja sam uzela veliki format i predstavila izgradnju naše zemlje. Uvek sam izmišljala haljine sebi prepravljajući stare stvari. Vrlo rano sam šila i drugaricama. Izmišljala sam razne torbe, kreirala uvek ponešto, nije bilo važno od kog materijala. Prosto to je bila moja vibracija, koju sam na svu sreću ostvarila.
– Kad u jednom životnom periodu dosta postignete, valjda osetite potrebu da nešto promenite, ako imate hrabrosti. Preselila sam se u Zagreb jer je to nekako bio moj drugi grad. Često sam u njemu boravila i imala puno prijatelja… Ali, morala sam da počnem ispočetka, što smatram vrlo zdravim za razvoj. Fadil Hadžić je prepoznao moju energiju i tako sam počela često da radim kostime u “Jazavcu”.
Radila sam i na televiziji, ali naravno moja prva delatnost je tkanje. Imala sam veliku samostalnu izložbu “Tkanja objekti” u atrijumu Arheološkog muzeja između skulptura u otvorenom prostoru. Našavši se u novoj sredini morala sam da pokrenem svu svoju energiju da bih radila. Tad sam otkrila i svoju dodatnu snagu. Mislim da mi je boravak u Zagrebu pomogao da bolje upoznam sebe, svoje mogućnosti i potrebe. Tako sam postala i profesor na Tehnološkom fakultetu na odseku za dizajn. Tada je počeo moj rad sa mladima koji se kasnije razvijao u Bukureštu i Poznanju.
‘
Saradnja sa Bauerom
– U to vreme se u Avala filmu mnogo radilo. Svi su dolazili da snimaju koprodukcije u Jugoslaviji. Radila sam kostime i išla iz filma u film. Tog leta bila su najavljena tri filma. Onaj za koji sam se opredelila u poslednjem času je otkazan, tako da sam ostala bez posla… Ali , stigao je Branko Bauer sa “Salašem u Malom Ritu”. Odmah su me pozvali jer su filmski radnici uglavnom radili druge projekte. Tako je počela moja saradnja sa Brankom Bauerom, koji je veoma poseban reditelj: misaon, spreman na neobičnosti, sve je razumeo, uvažavao je saradnike, posedovao je finoću odmerenog gospodina… Divan čovek! Istrajan, hrabar. Tako je nastalo televizijsko remek-delo “Salaš u Malom Ritu”, koje živi i danas posle toliko godina.
– Stvarno sam radila sa mnogim rediteljima stranim i našim. Puno sam radila, ali nikako sa Egonom Savinom što sam mnogo želela. I – desilo se! “Bunar” Radmile Smiljanić je bio naš susret. Prisustvovala sam svim probama jer mi je bio fascinantan njegov rad, a opet ne bih mogla da objasnim kako on postiže tu magiju u svojim predstavama. Što se kostima tiče tu je poseban, jer je dobijao ideju za kostim tek kad bi video moje skice. I to se pomalo razlikovalo. Ali pošto je on reditelj, ja sam se trudila da kostim uradim najbolje moguće po njegovoj zamisli, jer sam mu verovala.
– Možda sam ranije i želela da predajem na Akademiji, ali kako se to nije ostvarilo tada, desilo se mnogo kasnije. Najčešće posle izložbi u tim gradovima, nekako spontano su me pozivali. Uvek sam se odnosila ravnopravno prema studentima, znajući da ja mogu i moram više da dam. Za mene je ta razmena bila važna. I obično bih na tim časovima i sebe iznenadila lakoćom prenošenja iskustva. Bilo je obostrano korisno.
Gledanje u zvezde
– Naš život čine naši izbori! Čovek treba da ima hrabrosti da sluša svoje potrebe i da to ostvari. Tako sam napravila ovaj iskorak, jer mislim da je život u prirodi mnogo lepši i kvalitetniji. Ovde vreme drugačije teče. Čini mi se da za sve imam vremena. U tišini se dešavaju prave stvari. Ovde je tišina višeslojna. To je neki bruj koji pulsira. To je gledanje u zvezde uveče, to je udisanje punoće. Svakom umetniku je potrebna osama.
– Kako sam ja i pozorišni čovek to je sasvim logično da imam potrebu da učestvujem u stvaranju pozorišne umetnosti. U mom dvorištu, duže od 150 godina raste prekrasna lipa. Idealno mesto za pozornicu pod lipom! Evo, sad je sedma godina kako na njoj gostuju moji prijatelji, istaknuti stvaraoci. Divno je to što pravom umetniku nije važno da li nastupa u Njujorku ili u Rakarima pod lipom. Počeli smo sa Ivanom Tomićem i Marijanom Aranđelović. Bila su Rada Đuričin, Ljubivoje Ršumović, Porodica bistrih potoka, Zlata Numanagić, dr Nele Karajlić, Nela Mihailović i dugoočekivani Petar Božović, koji nastupa svake godine. U avgustu svake godine priređujemo veče Živanu Saramandiću, a počast mu je odao i Bora Dugić. Ove godine koncert će imati gitarista Uroš Dojčinović.
Čišćenje duše
Iz čega crpite svu snagu i nadahnuće kad stvarate?
– Iz načina života. Iz samoće. Kada čovek živi u prirodi u tišini i samoći, čisti svoju dušu. Slobodna sam. Živim onako kako želim. Čitam, razmišljam, kreiram u svakom času. Tkanje ispunjava. To je dodir sa tradicijom koja me nadahnjuje. Svakako veliki udeo u tome čini blizina Banje Vrujci, jer svakog dana plivam po 600 metara u lekovitoj vodi zatvorenog bazena hotela Vrujci. Život je lep.
Svemir umešao prste
– Gostinska kuća je veoma lepa i ja sam bila rešila da je izdajem, ali ona je preblizu moje kuće tako da bi taj neko ko bi došao dobio i mene. E, to ima visoku cenu. Desilo se da su Stojanovići iz Rakara čije sam imanje kupila imali Milku i Zagorku. O tome sam čula već kad sam bila na imanju. Ali, svakako mislim da je tu svemir umešan, jer dugo, dugo niko nije hteo da plati tu cenu za zapušteno imanje. Onda se pojavila Zagorka sa sestrom Milkom.
Osamdeset leta
– Uvek slavim rođendan, slavim život. Ove godine 7. jula na Ivanjdan napuniću 80 godina. Veoma se radujem jer će mi doći svi prijatelji, čak i prijateljice iz Izraela i Rumunije. Znam da će se svi divno osećati i to me čini srećnom.
