Čuveni glumac Mihailo Miša Janketić preminuo je 15. maja u 80. godini života. Prisećamo se kako je bard našeg glumišta govorio o svom životu u ispovesti za “Vesti”.
Tek sam krenuo u školu kada je mi je jedna čergarka gledala u dlan i rekla mojoj strini da ću biti poznat u celoj Jugoslaviji Bio sam potpuno posvećen porodici i pozorištu, ali pošto sam dosta radio, ponekad mi se čini da nisam baš bio savršen otac i da se nisam baš proslavio ni kao muž.
Po rođenju je Sremac, poreklom Crnogorac, a čitavog života Beograđanin. I glumac čije su uloge već nadživele ovo doba. Mihailo – Miša Janketić se nije saginjao, samo se klanjao publici u više od 200 uloga. Dobio je više od 40 nagrada za više od 40 godina glume. Ima čak četiri Sterijina odličja, a za životno delo dobio je i Sterijinu i Nušićevu nagradu, kao i Dobričin prsten. Ispisali su mu i monografiju, spomenik daru i delu. Reditelj Boro Drašković je napisao da je Miša Janketić glumac s tajnom, a posle uloge u Sartrovim “Prljavim rukama” pre koje je igrao epizodiste, činovnike, goste i glasnike, u novinama je osvanulo samo: “Bravo, Mišo!”
Sa šest godina je, držeći za ruku svoju učiteljicu, zakoračio u igru, među recitacije i pesme. Pevao je o siročetu koje svira frulu i doziva majku.
“Najplodniji umetnici su oni ljudi koji su imali neku svoju nesrećicu”, kazao je. Sekulova kafana u Šahovićima, dok su ga čuvale strina i baba, bila je njegova prva pozornica, a on toliko majušan da su morali na binu da postave sto i popnu ga na njega, da bi mogla da ga vidi publika u poslednjim redovima. I dalje je bio toliko majušan da su na sto stavili i stolicu, da se drži za nju, da ne padne dok peva “Vetar ružu niz polje teraše”, pesmu majke Milice.
Kao 12-godišnjak imao je svoje putujuće pozorište. Predsednik zemljoradničke zadruge dao im je kamion marke “pionir” da bi stizali u sela na predstave. U međuvremenu je gluma počela da mu liči na “kerebečenje”, pa je počeo da piše. Jedna nagrada za priču kupila mu je prvu trendi rolku u životu. Sa ulogama u Jugoslovenskom dramskom, pa u Narodnom pozorištu, Zvezdara teatru, Pozorištu Slavija, Pančevačkom teatru, Kraljevskom crnogorskom pozorištu, Zetskom domu, jedan je od stubova teatra… I televizije. I filma.
“Bio je Titov pionir, pa Titov omladinac, Titov udarnik, Titov vojnik, Pripadao Titovoj partiji, Komunističkoj partiji”, smeje se Miša Janketić.
Oženjen je Svjetlanom Knežević, balerinom i glumicom. Rodila mu je Radomira, Marka, Ivu i Milicu. Ima i unuka Srđana.
Rođen na Petrovaradinu
– Moj otac i moja majka su živeli u Novom Sadu. Otac je bio pravnik, majka učiteljica, ali pošto nije našla mesto u struci bila je zaposlena kao službenik u direkciji pošta. Kad je ostala u drugom stanju skočio je neki pas iz dvorišta dok je išla na posao, pa se prepala, prokrvarila i morala da leži nekoliko meseci da bi mene rodila. Bio sam joj prvo dete. Ulenjio sam se i narastao, imao sam pet i po kilograma kad sam se rodio. Nisam se ni okrenuo kako valja, nego sam krenuo naopako, tako da se moja majka mučila dan-dva.
Tad je u poseti Petrovaradinskom garnizonu bila neka delegacija i čuveni ginekolog, austrijski oficir, vojni lekar, a pošto je moj otac Radomir bio dosta uticajan čovek, desilo se da majku prebace u Petrovaradin i da je taj ginekolog porodi i to bez carskog reza. Šta su ti bečki lekari! Meni piše da sam rođen u Novom Sadu, ali zapravo sam rođen u Petrovaradinu. Još je “živa” ta zgrada. Bila je za vreme NATO bombardovanja malo urušena, pa je sad popravljena. Mnogo volim Petrovaradin. I Novi Sad. Tamo živi i moja sestra. Tamo sam bio godinama profesor na fakultetu. Izabrao sam da idem u Novi Sad zbog moje sestre.
– Moja majka je bila učiteljica. U to vreme su učiteljice predavale i crtanje i pevanje, muziku, morale su da sviraju violinu. Uz majku sam propevao, tako da sam iskoristio taj nasleđeni dar. Stalno sam nešto izvodio i sa svojom učiteljicom pripremao razne priredbe, predstave. U gimnaziji sam otkrio dar za poeziju. Kad sam se malo uozbiljio i glumu smatrao neozbiljnim poslom, to je za mene bilo kerebečenje u gimnazijsko vreme, upisao sam književnost. Pisao sam pesme, kratke priče, ali sam ubrzo video da ni to nije ono što me vuče. Srećom, nije to dugo trajalo, dve-tri godine sam studirao književnost, a onda sam sticajem okolnosti upisao Akademiju i evo, od tad je prošlo pola veka. I više.
Na Akademiju zbog Marijane
– Bio sam na radnoj akciji, dobio udarničku značku, pa sam dobio 21-dnevno besplatno letovanje u Internacionalnom kampu u Kraljevici kod Rijeke. Tamo se zaljubim u predivnu Austrijanku Marijanu. Ostao sam malo duže sa njom nego što je trebalo i kad sam se ovde vratio nisam dao uslov za treću godinu. Ostao sam bez doma, stipendije, zahvaljujući čemu sam odrastao, jer sam rano izgubio roditelje. Jedini fakultet koji sam još mogao da upišem je bila Pozorišna akademija. Prijavio sam se u poslednjem času. Dve godine sam uporedo studirao i dao sam na književnosti ispite za treću godinu, ali sam ostao na Akademiji. Shvatio sam da tu mogu najtačnije i najsnažnije da se izrazim.
– Svjetlana je bila vrlo mlada kada smo se sreli u Sarajevu. Imala je 16 a ja 28 godina. Bila je veoma lepa devojčica. I dan-danas je lepa. Bila je zaljubljena u drugog mladića. Tada sam bio zreo čovek, dosta rano sam delovao autoritativno. Hteo sam brže da ostarim. Oni su se razišli, pa sam je tešio. Govorio sam joj se se ne sekira, da ću se, kada bude odrasla, oženiti njom. Baš je tako bilo. Kad je imala 22 godine, otišao sam u Sarajevo, uzeo je i oženio. Održao sam obećanje. Istina, u međuvremenu je bilo nekih malih pesmica i nekih pisama, jer ona je tad učila baletsku školu u Sankt Petersburgu, u Lenjingradu, a ja sam bio ovde, pa smo se malo dopisivali. I, eto, tako, i tu prođe 40 godina, maltene.
Moj zet Aleksandar Ćirić
– Bio sam posvećen svom domu, svojoj porodici i svom pozorištu. To je bila maršruta kojom sam se kretao, jer van te dve kuće, ništa nije bilo interesantnije. Imao sam mnogo uloga, imam četvoro dece, tako da sam bio ispunjen. Verovatno je to mene trasiralo u osobu koja deluje prilično određeno i stabilno, staloženo. Mada to može biti samo privid.
– Ako ćemo iskreno govoriti, nisam provodio mnogo vremena van kuće sem onda kad sam radio, a dosta sam radio, pa mi se ponekad čini da nisam baš bio savršen otac, a ponekad mi se čini da se nisam baš proslavio ni kao muž. A onda shvatim da sam mnogo zahtevan, da mnogo tražim od sebe. Znam baš da patim stoga što mi se čini da nisam pružio svojoj deci ono što sam mogao da im pružim, ni svojoj ženi, ni svojoj sestri, svojim prijateljima. Teši me što oni drukčije govore, što me brane kada pričamo o tome, tako da je istina tu negde.
– Imam unuka od najstarijeg sina. Srđan sad ima 13 godina. Bavi se košarkom. Odličan je đak. Toliko odličan da me nervira, kažem, daj, donesi mi neku trojku, obraduj me nekom trojkom, četvorkom, dosadan si sa tim peticama. Dobar je dečko. Najstariji sin mi je trenutno u inostranstvu. Moj zet je čuveni sportista, reprezentativac Aleksandar Ćirić koji je među najboljim vaterpolistima, ali je važnije to što je mnogo dobar momak. Nisam ljubomoran na njegovu ljubav sa Svjetlanom, tu veliku ljubav koju moja žena kao tašta gaji prema svom zetu, jer sam tu ljubav doživeo sa svojom taštom.
Kako sam zamrzeo kafane
– Igrao sam dosta istorijskih ličnosti, počev od Miloša Obrenovića, Pašića, vojvode Živojina Mišića, vojvode Bojovića, kralja Nikole I Crnogorskog, Marka Miljanova, igrao sam Staljina, Josipa Broza Tita. Herta Has, Titova žena mi je baš napisala jedno dirljivo pismo. Pohvalila me je da je prosto neverovatno kako sam uspeo da uhvatim njegov način mišljenja. Sećam da sam išao i u kafane u koje su oni išli i tamo tražio kakvi su bili.
– Godinama sam bio kafanski čovek. Oženio sam se, stvorio porodicu, uozbiljio se i polako prestao da idem po kafanama. Više nisam mogao da podnesem kafansku muziku sa kojom sam odrastao. I onda sam rekao – da mi je neko rekao da ću mrzeti kafanu i kafansku muziku i da ću rešavati ukrštene reči, razbio bih mu glavu pepeljarom.
– Međutim, nekako sam davno, davno poverovao u reči jedne gatare. Bio sam dečkić, tek sam krenuo u školu. Tad me je prihvatila moja strina, to mi je druga majka, kod nje sam živeo. Mi imamo tamo, u okolini, u brdima, čergare, zovemo ih Gabi, Cigani, kotlokrpe. Jednog jutra sam zatekao čuvenu gataru koja je poznavala moju strinu Ivu. Hajde da ti gatam, tražila je od strine. Daj da ti gatam ovom detetu, rekla je. Strina je rekla – ‘ajde, pusti. Gatara se zagledala u mene. Onda je uzela moju ruku i preko dlana mi stavila neki crveni konac i samo ovako ga zaklopila i rekla mojoj strini: “Ive, blago tebi, ti ne znaš šta imaš. Pa, ti imaš ovo dijete. Znaš li ti kad on poraste da u cijeloj Jugoslaviji neće biti žene, đeteta, starca koji ga neće znati. Svi će znati za njega. Biće poznat u cijeloj Jugoslaviji”. Tako se i desilo.
Nižu se predstave
– Još uvek se držim. Imam između 12 i 16 predstava mesečno. Igram u beogradskim pozorištima devet naslova. Još sam u ritmu, još igram, što je važno.
Sin nadmašio oca
– Marko je diplomirao, već radi u pozorištima. Ima lepe uloge i na filmu, televiziji, a tad je bio još mali, igrali smo zajedno, pa mi je “maznuo” nagradu na jednom festivalu na Kosmaju. Kaže mi kolega: šta je Janketiću, je l’ ti teško pada? Ne, baš mi je lepo. On odgovara – mogu ti reći da ti je sin bolji glumac od tebe. A ja njemu kažem – znaš šta, ja godinama čekam da se pojavi neki bolji glumac od mene, ali nema ga, nema, pa rekoh, ‘ajde da ga sam napravim.
Kupatilo za dušu
– Skoro sam pročitao jedan sjajan aforizam. Kaže, eh, nisam više ni ja onaj stari, ostarilo se. Činjenica je da još nisam otišao u penziju, mada sam penzioner već deset godina. Najvažnije je da nisam iskočio iz koloseka. Nisu to više one velike uloge, jer na kraju krajeva, starci ni u literaturi, ni u životu ne vode glavnu reč. I sa tim se čovek mora pomiriti.
Sećam se, dok sam nosio repertoar JDP-a, moj mnogo iskusniji kolega, čuveni glumac Slavko Simić, mi je rekao – Janketiću, kad uđete u zrele godine i počnete da igrate epizode, videćete kako je epizodna uloga kupatilo za dušu. Baš sam skoro sa njegovim bratom Nikolom Simićem razgovarao o tome. Naš sjajni reditelj Egon Savin mi je rekao da me uzima zbog autoriteta u ekipi, kada sam ja tu, onda mladi glumci ne kasne i moraju da nauče tekst na vreme.
Objavljeno u dnevnom listu “Vesti”, 21.02.2010.
