Pojavio se nenadano i neverovatnom brzinom prešao ogroman put od potpunog neznanca do vrlo afirmisanog slikara.
Na umetničkom nebu Beograda i Srbije od pre nekoliko godina pojavila se nova zvezda koja svakim novim danom stiče sve više poštovalaca, ali i vlasnika njegovih dela. Rade Dakić se pojavio nenadano, niotkuda, i kao u nekom “blickrigu”, neverovatnom brzinom, prešao ogroman put od potpuno nepoznatog do već afirmisanog slikara. Umetnik od glave do pete, dosad je širem krugu ljudi bio poznat preko pisane reči.
Dugo godina je pisao za “Politikin zabavnik”, izdao je dve knjige ljubavne i vinske poezije, knjigu kratkih priča, kao i preko 30 stručnih knjiga iz kinologije. Takođe, okusio se i u muzičkim vodama i izdao dva CD starogradskih pesama, a od pre nekoliko godina, vođen nekim unutrašnjim porivima, počeo je da se bavi i vizuelnom umetnošću, pre svega apstraktnim slikarstvom, odnosno apstraktnim ekspresionizmom.
Srećno detinjstvo
Nedavno, Dakić je imao i drugu samostalnu izložbu “Dubine” u beogradskoj “Galeriji 73”.
– Rođen sam u Zemunu 1969. godine, u Titovo doba, kada smo svi živeli isto, kada smo svi nosili one žute čizme, plavu bluzu. Vrlo srećno detinjstvo u jednom kraju punom kolonosta. Tito je 1945. godine napravio kolonizaciju Vojvodine, gde je živeo pola miliona Nemaca. U Zemunu se taj kraj zvao Francestal, što u nekom prevodu znači Franjina dolina, Franjin do, po austrougarskom caru Franji Josipu. To su bile Dunavske švabe koji su tu došle pre 200 godina. Ti Nemci su učestvovali u Drugom svetskom ratu i bili su članovi Princ Eugen divizije. Pred kraj rata, odnosno 1944. godine, pobegli su glavom bez obzira, pa su sve te njihove kuće ostale napuštene. Onda je Tito doneo odluku da se mnoge porodice iz Bosne, Like, Dalmacije, Crne Gore nasele u celoj Vojvodini. Među tim kolonistima je bila cela moja porodica. Moj stric je bio u partizanima i dobio je novu službu u gardi. Nastanio se u jednu od tih nemačkih kuća. Sve porodice su isto živele, svi su se međusobno znali. Vrlo jedno romantično detinjstvo i srećno. Siromašno u odnosu na današnje standarde, ali nikom ništa nije falilo. Svi su bili siti, obučeni i srećni – priča za “Vesti” Rade Dakić.
Ističe da su ga nastavnici i profesori iz škole na neki način usmerili ka umetnosti.
– Nastavnik srpsko-hrvatskog Boža Pavlović, koji je bio fenomenalan čovek, i profesorka likovnog Jelena Birčanin ostavili su na mene veliki uticaj. Završio sam Zemunsku gimnaziju i išao razred do razreda sa sadašnjim predsednikom Aleksandrom Vučićem. Posle toga sam upisao Pravni fakultet, studirao dve godine. Pošto je moj otac bio samostalni privrednik uključio me je u biznis i to me je odvuklo od fakulteta. I sad kad razmislim nisam možda ni bio za pravo. Verovatno sam trebao da studiram istoriju umetnosti ili književnost.
I kosmopolita i lokalpatriota
Dakić je veliki lokal patriota, ali istovremeno i kosmopolita, koji je obišao ceo svet, od Australije i Japana, pa sve do Kanade i Amerike. Što se tiče njegovog slikarskog pravca, najbliži je njujorškoj, ali i pariskoj školi akcionog slikarstva, lirskoj apstrakciji, tašizmu i apstraktnom ekspresionizmu. Njegovi slikarski uzori su Franc Klajn, Džekson Polok, Marko Rotko, ali i Pjer Sulaž, a od bivših jugoslovenskih autora, tu su Petar Lubarda, Edo Murtić…
– Nikad se nisam bavio umetnošću. Pisao jesam deset godina za “Politikin zabavnik”, kolumnu o psima. Nenadano dve knjige poezije, kratkih priča “Kučkarske priče”, a tema svih tih 15 priča su psi. Ustvari, kad se čovek više udubi u delo, vidi se da su sve te priče o ljudima, ljubavima, nesrećnim završecima, Bogu, religiji, prijateljstvu i odanosti. Inspiraciju sam nalazio u svim tim psima koje sam držao. Od malena sam lud za njima i ta strast ne prestaje ni dan danas kada imam dva psa. Počeo sam time da se bavim ozbiljnije, pa sam postao međunarodni kinološki sudija za mnogo rasa i kao sudija sam proputovao ceo svet. Puno sam dobio zahvaljujući psima, stekao puno prijatelja, upoznao dosta ljudi, kultura. Kinologija mi je pomogla da izađem iz lokalnih okvira, pomogli su mi da otkrijem da nije život samo ovo što se dešava kod nas, nego mnogo dalje. A, slikarstvo je palo s neba. Nisam išao ni u kakvu školu za slikanje. Iznenada je došlo samo od sebe. Ne znam da objasnim. Možda sam imao neku podsvest o tome. Video sam neke srednjoškolske radove moje supruge, na kojima se vidi da je ona vrlo talentovana. Međutim, ona se bavi totalno drugim poslom i da je iznenadim, kao novogodišnji poklon kupio sam joj štafelaj, platna, četke, boje, nadajući se da će joj to biti hobi. Međutim, ona nema vremena da se bavi time. To je sve stajalo šest meseci u nekom ćošku. I onda sam je pitao da li mogu da probam da nešto uradim. To je u početku bilo nešto bez veze, naivno, ali je meni dalo neki lep osećaj dok sam slikao. Vidiš i shvatiš da je to rezultat tvog rada. Malo po malo sam se totalno predao tome. I evo traje već desetak godina. Kada sam pokazao nekim stručnim ljudima prva moja dela, nisu verovali da sam to ja uradio. A onda je bila prva izložba, tako da sam morao da kontaktiram istoričare i umetnike i kritike su bile pozitivne. Imao sam samo tri izložbe dosad, ali sve tri su bile vrlo zapažene i dobio sam sjajne kritike za njih – zaključuje Rade Dakić.
Strast prema psima
Celog života, Rade gaji veliku ljubav prema psima, tačnije terijerima, a najviše američkim stafordskim.
– Ja sam jedan od rodonačelnika te rase ovde. A 1986. prva zvanično registrovana odgajivačnica bila je moja. Sad se trenutno ne bavim time, jer nemam uslove za držanje pasa. Uvek sam imao maksimalno tri do četiri psa i to mi je bio hobi. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam za jednu Novu godinu od roditelja dobio psa na baterije. To mi je bila omiljena igračka. Ta strast prema psima je odabrala mene. Hranio sam lutalice po ulicama, dovlačio ih kući, pokušavao nekog od njih da zadržim, obilazio sve komšije po mom kraju koji su imali neke rasne pse i maštao o danu kada ću i ja imati nekog svog psa. Psi i kinologija su mi dali mnogo. Kao kinološki sudija prošao sam ceo svet, a sa tih putovanja nosim pregršt uspomena i anegdota. Kada bih, u normalnim okolnostima, posetio neka zabačena sela u Finskoj ili ruski Sibir usred zime? Kada bih jeo šnicle od kengura ili gulaš od velikog losa? Kada bih video šumu od palminog drveta ili mesto gde je pobijena cela carska porodica Romanov? Upoznavao sam i razne tipove ljudi, i veoma siromašne i veoma bogate, i manje ili više bogate duhom, škrte i hladne Skandinavce, proračunate Holanđane, iskrene Ruse, bučne Italijane, vatrene Špance, ljubazne, ali plitke Amerikance, bezbrižne Australijance, robotizovane Japance… A moja omiljena destinacija je Španija. Ne znam zašto, ali sa tom zemljom imam neki poseban odnos, postoji neka hemija između nas.
Izložbe u doba korone
– Izložbe “Dubine” i “Vedrine” su bile za vreme korone, pa mi verovatno doba korone prija za stvaralaštvo. Obično su umetnici isceđeni kad završe taj jedan ciklus i dešava se da im treba i nekoliko meseci da se regenerišu, da krenu u nešto novo. Treba mi malo da odmorim do Nove godine, ali planiram za sledeću godinu novu izložbu. Uporedo s ovom izložbom počeo je još jedan ciklus, ali ne znam još naziv. Radi se o lirskoj apstrakciji. Svi pravci u muzici na kraju vode ka džezu, a svi pravci u likovnoj umetnosti na kraju vode ka apstrakciji. Imam neku najavu za izložbe u Sloveniji i Crnoj Gori. Da bih izlagao moram da imam još dela. Zastupa me galerija “Štab” i svake nedelje oni prave nove izložbe, promovišu umetnike i usmeravaju me – kaže Rade.
Zemunska ludaja
Na galeriji u srcu Zemunu, gde Rade živi, stoji tabla “Zemunska ludaja”, a prelepo dvorište krasi i bunar.
– Tata je držao restoran i smislio je da poslednji petak u godini pozove svoje stalne goste na jedno muško druženje, koje su oni nazvali Zemunska ludaja, u smislu da su se okupili pozitivni ludaci. Onda su mi prijatelji napravili tablu. Pošto je restoran zatvoren, mi se sada družimo u galeriji. Ova kuća je jedna od najstarijih u Beogradu. Izgrađena je 1792, a moj otac je 1994. kupio samo jedan mali deo. Onda smo deo po deo kupovali i gradili. Kuća je pod zaštitom države i poznata je pod nazivom Hariševa kuća. Hariš je bila čuvena, vrlo bogata trgovačka porodica u Zemunu. Mi smo ti koji čuvamo istoriju Zemuna i ime porodice Hariš, iako nemamo nikakve veze s njima. Kuća je specifična po visokom krovu i predstavlja tipičan stil gradnje – kaže Dakić.
Galerija “Kontumac”
Rade Dakić je galeriju nazvao “Kontumac”, a objasnio je i značenje te reči.
– Kao što je danas korona, nekad su bile kolera i tuberkoloza. Svi koji su dolazili iz Turske u Zemun morali su da idu u karantin, koji se nalazio gde je gimnazija. Tu je bio kao jedan centar gde su ti koji dolaze morali biti više od 15 dana u izolaciji. Među njima su bili Vuk Karadžić, Dositej Obradović… To je jedno pročišćenje, jedno ozdravljenje u duhovnom smislu i zato sam galeriji dao ime “Kontumac”.
