– Nisam navikao da kukam, nisam navikao na bolje jer sam rođen u planinskom selu Babina Poljana, na obromcima planine Besna kobila, u zabitom zaseoku, u čatmari pokrivenoj slamom, odrastao na hlebu i vodi kad ga je bilo, rano krenuo sa brojnom braćom od kuće i prolazio kroz sva iskušenja koja su me vrebala iza svakog ćoška. Zato je moje najjače oružje osmeh i vedrina iz koje crpem snagu da izdržim danas i nadam se u bolje sutra – kaže Negoslav.
A danas živi u nedovršenoj kući u planinskom selu Izumno koje se naslanja na Vranjsku Banju. Živi sa suprugom i sedmoro dece u nedovršenoj kući bez struje i vode, s poljskim klozetom, usečenim u brdo.
– Život je hteo da se sa suprugom Marinom, koja je isto rodom iz Babine Poljane, sretnem posle razočaranja u brak. Njoj je umro suprug od najteže bolesti i ostala je sama sa dvoje dece. Ja sam se oženio i otišao da živim kod ženinih roditelja gde su me tretirali kao stvar, a ne kao čoveka. Otišao sam od njih i sad brinem o troje dece iz tog braka. Marina ja smo izrodili dvoje dece, Mateu i Viktoriju, tako da sada ukupno imamo sedmoro dece i sva su nam ista, ne odvajamo ih ni po čemu. Sve što zaradim ide na hranu, kao i Marinina porodična penzija od preminulog supruga, koja iznosi 60 evra – priča Negoslav.
Kocka šećera
Ne bira posao u nadnici jer osim rada od godinu dana na određeno u beogradskoj Hidrotehnici nikad mu se nije pružila šansa da dobije bilo kakav siguran posao i da
može da kako-tako normalno živi sa suprugom Marinom
– Plac, koji je deo brda, kupili smo kada sam radio u Hidrotehnici, plate sam ostavljao za kuću, a živeli smo od mog nadničarenja u slobodno vreme. Marina je dobila zaostao novac od porodične penzije, stiglo je, pošto se kasnilo, sve odjednom i evo kućice, nedovršene, ali naše velike sreće. Imamo jednu veću sobu jer je sastavljena s malom kujnom i jednu manju spavaću. Hodnik i kupatilo su nezavršeni, samo cigle. Nikad nismo srećniji bili kad smo se uselili u naše gnezdo, do tada smo morali da plaćamo i stan, bilo je užasno teško! Ono što nas raduje, to je da sam sve sam uz pomoć drugara ozidao, izmalterisao. Muka me je naterala da sve zidarske radove naučim i budem majstor-dunđer. Naučio sami i ostalo, tako da sve sam radim, oko struje, vode. Da nije tako, nikad ne bismo imali ovu kućicu – kaže Negoslav.
Okupirani su svakodnevnim brigama, ali to im daje snagu da kroz neprestanu borbu istrajavaju i da je njihov moto u životu upravo ta borba koja ne donosi nikakvu sigurnu pobedu već nadu da će njihova deca imati bolje uslove za život.
Marina, mlada žena, koja po ceo dan brine o bebi, pere, kuva, člisti, ne kuka nad sudbinom, svesna da im je potrebno tako malo koje bi im puno olakšalo život.
Ćerke domaćice– Deca su nam skromna, znaju i vide kako se mučimo, koliko ih volimo i za sad podnose sve nedaće zajedno sa nama. Ćerke, ove odrasle, pomažu mi u svemu, one su sve već prave domaćice, sposobne da se same snađu, zgotove jelo, operu, očiste kuću – priča Marina. |
– Mlada sam, zdrava planinka, samo da Bog čuva zdravlje meni i Negoslavu, da nekako opstanemo. Najteže mi je da perem na ruke ispred kuće u koritu, da decu kupam u sobi gde jedemo i spavamo, da bez prekida lonci s vodom budu na šporetu, da bebu kupam u koritu, da je prepovijam kada nemam pelene u čiste krpe, da je hranim jeftinim mlekom iz kese, koje Negoslav kupi u prodavnici, da joj dam kocku šećera umotanu u maramicu da siše i to joj bude poslastica… Potom, da kuvam jela da se prehranimo jer nas je mnogo. Sadimo bašticu pored kuće, pa ako ne naiđe neka gradobija biće od svega pomalo: krompira, pasulja, luka.
Čuvamo desetak kokošaka i jedno svinjče. Ako ga uhranimo, biće i malo mesa za slavu i preslavu jer ne napuštamo tradiciju naših predaka da deca znaju kom narodu pripadaju – ispoveda se Marina.
Đaci pešaci
Problem je kako se prehraniti, manji problem nije ni kako se obući. Sedmoro njih treba da imaju garderobu za sva godišnja doba.
– Sreća, pa svi znaju za moju decu i gde radim, ko ima staru odeću, napuni džak i daje mi. Da nije toga, bojim se, deca bi bila gola i bosa. Nose staro, ali očuvano, za novo ne znaju. Njih četvoro idu u školu u Banju, pešače po četiri kilometra u jednom pravcu, cepaju patike stalno, ali uvek moraju da ih imaju. Desi se da idu u pocepanim, ali ne dugo, dok se snađem, nađem od ljudi ili kupim na pijaci. Prioritet je ishrana, da rastu zdrava – ističe Negoslav.
Za njih je san uvođenje struje koje bi ih koštalo 1.000 evra, ali ta suma je nedostižna za nadiničara i majstora-dunđera koji hrani njih devetoro.
– Čim se smrači, ne bismo više palili gasaljku i vraćali se u 19. vek. Ne bismo učili pod slabom svetlošću petrolejke, ne bisno večeravali u mraku kusajući kašikom pasulj iz tepsije – kaže uzdišući dvanestogodišnja Katarina, vrlo dobra učenica koja će s jeseni poći u sedmi razred.
Neodostatak struje odvojio ih je potpuno od civilizacije, ne znaju za televizor, radio, kompjuter. Nemaju mobilne telefone, osim Negoslava. Nemaju ništa što svako dete ima u susednoj kući do njih. Njihova dečja radost su igre u okolnim šibljacima, u obližnjoj reci Banjštici, druženje sa pticama i psom ljubimcem. Znaju za mnogo toga, ali nemaju.
Kopaćemo sviPorodici Anđelković ne treba puno novca da dovedu vodu, ali i to je za njih mnogo. Radna snaga im nije problem, svi bi kopali kanal, ali nemaju novac za vodovodnu opremu. |
Jedino što se boje to su bolesti. Nemaju ni vode, pa nose u kantama, kofama od prvih komšija, udaljenih stotinak metara. Voda se nosi bez prekida, dobri ljudi im ne brane.
– Moramo da kuvamo, da peremo, da se kupamo. Bebu da čuvamo kako treba, a njoj najviše nedostaju pelene i to nas boli, ali nadamo se da će Negoslav dobiti neki bolji zidarski posao, makar kao običan radnik, ali da duže traje, onda će biti za bebu, pa za sve ostale – nada se Marina.
Ona i muž veruju da ako ljudi žive živi smerno, pošteno, poštuju veru i upravljaju se po njoj, onda će kad-tad zasijati i njihov dom.
