Ovako, pres konferencija u vladinoj zgradi sazvana uz poruku "hitno" bila je još jedna slika strmoglavog pada srpskog novinarstva. U danu kada je pod nerazjašnjenim okolnostima pretučen premijerov rođeni brat, a autorka kultnog Utiska javno prozvala Aleksandra Vučića da stoji iza zabrane njene emisije, prvo pitanje odnosilo se na – MMF!
Neki od nas pomislili su – pa, dobro nije to prvi put da kolege koriste priliku da za neke svoje rubrike iskoriste prisustvo čoveka koji se u ovoj državi pita za sve – od svinjogojstva do ugošćavanja Vladimira Putina.
Tu je i rezervna varijanta – B92. Oni su uvek u prvim redovima sa škakljivim pitanjima. Odradiće oni to umesto nas, s onom prepoznatljivom arogantnošću kako su profesionalniji i hrabriji.
Kad ono… Novinarka pita da li će nadležni otkriti napadače na njihovu televiziju. To se, nažalost, odnosilo samo na one koji su fizički na dan prajda startovali objekat na Novom Beogradu, a ne i na one koji tako efikasno, preko većinskog grčkog vlasnika, otupljuju kritičku oštricu ove televizije. I to, ni manje ni više, nego ukidanjem Utiska, najuticajnije političke emisije u državi. I, svakako, jedne od profitabilnije. Pogledajte samo koliko je trajao set reklama. Pa mogli ste klincima večeru da spremite.
Uzgred, i to je još jedan od dokaza da pokušaj prebacivanja Utiska na kablovski kanal nema veze sa poslovnom politikom. U stvari ima, ali u kakvim korelacijama.
Briga tamo nekog Grka za dobro i istinito informisanje građana Srbije. Njemu je važno da mu se na sledećem konkursu odobri nacionalna frekvencija i da kaplje od reklama. A ko će da se reklamira u bankrotiranoj državi osim velikih javnih sistema i firmi. I o tome se odlučuje takođe na jednoj adresi, onoj u Nemanjinoj 11.
Premijer se u ovom slučaju disciplinovanja medija pridržavao temeljnog i radikalnog pristupa Zorana Đinđića. Pokojni premijer je politiku hapšenja haških otpuženika i onog najkrupnijeg među njima – Slobodana Miloševića – svojevremeno objasnio metaforom – ako moraš da progutaš nekoliko žaba, prvo progutaj onu najveću.
Možda nije lepo poređenje, ali odgovara. Jer, od koga je Aca Vučić mogao da očekuje najdirektnija pitanja, ona koja u sebi ne sadrži ništa od "podrazumeva se"? Od koga, ako ne od Olje Bećković. Pogledajte njegovo poslednje gostovanje u Utisku. Koliko je bio besan i ličan. Da je potrajalo, odvojili bi se ti čuveni prsti i završili bi na Oljinom vratu (metaforički).
Od svih televizijskih autora političkog novinarstva, Olja Bećković je nesumnjivo najautentičniji i najdirektniji profesionalac. Ispred nje su se podjednako preznojavali i Tadić i Beba, i Čeda i Čanak, i Vučko i Toma, a uz, za nju tako svojstven ironičan osmeh, budila je pred kamerama i rasejanog porodičnog prijatelja Voju Koštunicu.
Aktuelno pretvaranje medijskog prostora u atar obožavatelja lika i dela predsednika vlade ulazi u svoju završnicu. Umesto da ukidanje Utiska bude okidač koji će okupiti profesiju i javnost, dešava se obrnuto. Tek par stotina ljudi na protestu ispred zgrade B92, a ni toliko potpisa u peticiji koju je pokrenulo Udruženje novinara Srbije sa zahtevom da se u redovan program, onako kako to predviđa ugovor, Utisak nedelje vrati na staru adresu.
Neće proći dugo a mrzitelji Olje Bećković (ima ih podosta u svakoj redakciji, bilo da je ne podnose iz ideoloških razloga, profesionalne ljubomore ili prosto zato što im nije simpatična), zažaliće što ovu najdirektniju cenzuru nisu iskoristili kao opšti bunt novinarske profesije. One koja se svuda smatra sedmom silom. Osim u Srbiji, gde je tako jeftina i umrtvljena. Čast izuzecima.
