Osnovnu školu završio je u rodnom selu i kao jedan od boljih i visprenijih učenika upisao Bogosloviju u Prizrenu. Nije se dugo zadržao, nakon godinu dana došao je otac po njega, nisu mogli da se odvoje od jedinca i vratio ga kući. Umesto da postane pop krenuo je da svira i pokazao da je talentovaniji od dede Stojana, seoskog klarinetiste, i oca Lazara, gitariste. Njegov instrument od pete godine biće harmonika, a od 16. klavijature od kojih se ne odvaja do danas.
– Od ponedeljka do petka radim u firmi kao moler, a za vikend, gde kažu menadžeri, sviram i pevam. Repertoar je raznolik, ali klubovi iz naših bivših republika najviše traže izvorne, kao i novokomponovane folk pesme. Pratim mnoge poznate pevače koji dolaze sa prostora stare Jugoslavije. Sviram na veseljima, svadbama, po klubovima – kaže Marjan.
Srpsko-albanska svadbaSvadba u Detroitu je nešto što ću pamtiti dok sam živ i teško da ću ponovo to doživeti. Ženio se mladi Srbin, biznismen, sa mladom Albankom. Obe porodice, ne zna se koja je bogatija. Mladi par prelep. Neverovatno, preko hiljadu zvanica, ma i više, Srba i Albanaca najviše, a onda i svih ostalih. Kako sam saznao, svadba je koštala par miliona dolara. Bio je sto 20 i više metra dugačak sa slatkišima, ogromna lubenica aranžirana na poseban način, hrana iz različitih svetskih kuhinja, pića. Konobara, ko zna koliko. Svirao sam sa još dvojicom kolega srpsku muziku, a bio je i albanski bend. Svirali smo naizmenično i nisam video veseliju svadbu niti srećnije mladence. |
Svirao je na celoj turneji kroz Ameriku i Kanadu sa Draganom Kojićem Kebom, potom je radio sa Kemalom Malovčićem, Alenom Muslimovićem, Sejom Kalačem, Šekijem Turkovićem, Sanjom Đorđević, Amelom Husović i drugima.
– Keba je veliki drug, šmeker, duhovit je i pravi profesionalac. Kemal je legenda, kao i Sanja. Isto i ostali, svi su pravi profesionalci koji rade najbolje što umeju, a moje je da ih dostojno muzički ispratim i da ostanemo prijatelji – ističe Marjan.
Glad i klavijature
Njegov put do odlaska, a i kasnije nije bio nimalo lak. Od siromašnog dečaka koji je sam zarađivao za hleb danas je srednje imućan porodičan čovek koji puno radi, ali i ne štedi na životu i čarima koje on pruža.
– Trnovit je moj put i još je. Dok ne ostvarim sve što sam zacrtao, tako će biti. Budi sa svakim dobar, svakome dobro čini, to je moje geslo. Bog je hteo da se nađem u Americi, da pre toga upoznam suprugu Vesnu, da zasnujem brak iz ljubavi, dobijemo ćerkicu Nikolinu i da krenem da živim punim plućima. Radimo naporno, ali i uživamo u životu. Kad imamo odmore ili slobodne dane, idemo na krstarenja brodom. Kupili smo kuću, imamo dobar vozni park, i ostalo. Prezadovoljni smo onim što smo dosad stekli – kaže Marjan.
U Golemo Selo dolazi jednom do dva puta godišnje, da vidi decu iz nevenčane veze, 11-godišnjeg sina Teodora i 9-godišnju ćerku Jelenu, oca Lazara, majku Cvetu, kao i sestru Jasminu, sestričine Stefanu i Anastasiju koji žive u Austriji.
– Moja želja je da decu odvedem sa sobom u Bafalo, ali zbog smetnji koje mi pravi njihova majka, koja se preudala, trenutno ne mogu. Tako je za sada, čuvaju ih roditelji, ali o njima brinem i ja – navodi Marjan.
U Bafalo je stigao onako kako su mu, kaže, Bog i sudbina režirali put.
– Kad sam se vratio iz Bogoslovije, bilo je teško. Roditelji nisu radili, siromaštvo nam je grizlo uši. Sa 14 godina uhvatio sam se u koštac sa životom. Krenuo sam da sviram sa drugarima po seoskim vašarima, raznim veseljima. Čim sam sakupio novac, kupio sam klavijature. Nisam trošio, bio sam više puta gladan samo da bih ih kupio – navodi Marjan.
Tezga u Njujorku
Počeo je od seoskih svirki, svirao do kolena u blatu po planinskih selima Poljanice, a završio u dvoranama, na proslavama Karađorđevića.
– Sećam se seoskih svirki na veseljima gde smo jedva stizali peške. Kasnije smo osnovali bend i počeli da sviramo po Vranju, pa je malo bilo lakše. Jedna svirka u Vranju donela je preokret u mom životu – kaže Marjan.
Na toj svirci njegov drug muzičar zamolio ga je da ga odmeni na svirkama u nekom klubu u Montrealu u Kanadi. Imao je neke neodložne poslove i nije mogao da ide. Marjan se dvoumio, ali odlučio je da ode te 2007. godine.
Svečanost KarađorđevićaSvirao sam na mnogim mestima, ali posebna čast je bila kad sam bio učesnik nekog skupa i svečanosti gde se predstavljala Srbija, a koji su priređivali potomci Karađorđevića. Bilo je ambasadora raznih zemalja, potom svi najviđeniji Srbi koji žive u Americi. Skup se održavao u Vašingtonu, a svirao sam "Marš na Drinu", Tamo daleko" i set srpskih kola. |
– Hteo sam da vidim Kanadu. Otišao sam i ostao dva i po meseca. U mestu Nijagara Fols u jednom restoranu video sam prelepu devojku sa društvom. Pitao gazdu ko je, a on odgovorio: "Upoznaću te, pa saznaj, tako je ovde". Tako je i bilo, upoznao nas je i videla se obostrana simpatija, ali ništa više. Saznao sam da se zove Vesna, da je rodom iz Zenice, da živi u Bafalu. Brzo smo se sprijateljili – priča Marjan.
Dopisivali su se, nije imao nikakve dalje namere, a nije ni razmišljao o odlasku u Ameriku. Ali, opet je prst sudbine udario pečat njegovom životu. Ovog puta onaj pravi.
– Godine 2008. trebalo je da sa jednim pevačem, mojim drugom iz detinjstva, radim neku tezgu u Njujorku, dve nedelje. Sve je bilo dogovoreno, izvadio sam avionsku kartu koja je puno koštala, a onda na dan pre polaska javio je da je sve otkazano. Bio sam očajan i te večeri sam pozvao Vesnu u Bafalu i od muke joj ispričao šta mi se desilo. Rekla je: "Šta brineš, imaš kartu, dođi kod mene, sedi, radićeš nešto i povratićeš novac, ujedno upoznaćeš grad, a tu je i Njujork". I tako, odlučim da odem. Bili smo zajedno pet meseci, radio sam sve i svašta da bih zaradio, nisam hteo nikakvu milostinju. Naše svakodnevno druženje nakon pet meseci planulo je u strasnu ljubav, dobili smo ćerkicu i ostao sam u Bafalu. Onda sam se zaposlio kao moler, kupio najbolje klavijature i pokazao šta umem i znam. To je talenat koji čovek nosi sa sobom i niko ne može da mu ga uzme – navodi Marjan.
– Život je čudo – navodi Marjan. Mnogo traži, a pitanje je šta daje. Zavisi šta čovek hoće i koliko želi.
– Skromnost je najveća vrlina koju ljudi često zaboravljaju, a porodica je stub oko kog se plete sreća u životu. Ništa ne bi bilo da nemam podršku roditelja u svemu što radim, oni mi čuvaju decu iz prve veze. A tek ništa ne bi bilo da nije Vesne koja je moja velika ljubav – završava priču Marjan.
