Prvog dana “Oluje”, 5. avgusta 1995. godine, na kućnom pragu u Zelengradu, zaseoku Kuzmic – Gagići, kraj Obrovca, zaklali su mu oca Mijata i majku Milku. Osam godina su ih, potom, vodili kao nestale, da bi, na kraju, najveći šamar usledio 2018. godine kada je ne samo odbačen zahtev porodice Gagić za odštetom, uz obrazloženje da, “kad nema ubica, nema ni zločina”, nego im je ubrzo poštom stiglo i rešenje da Hrvatskoj moraju da plate oko 47.000 kuna (oko 6.200 evra) na ime sudskih troškova!
– I platio sam. Morao sam, da bih mogao da nastavim da obilazim svoju dedovinu i očevinu. Ali, retko idem… Previše je tuge i gorčine u meni svaki put kada obiđem porodičnu kuću, sve ono ružno mi se vrati u sekundi…
Ovako počinje priču 71-godišnji Đuro Gagić, rodom iz Zelengrada kod Obrovca, a od 1969. godine državljanin Slovenije. Posle serije tekstova u “Vestima” o apsurdima hrvatskog pravosuđa, u kojima su porodice ubijenih tokom ili posle “Oluje” ne samo izgubili tužbe protiv Hrvatske, već su na kraju morali da plate i sudske troškove samo zato što Hrvatska nikada nije otkrila njihove ubice, Gagić nas je kontaktirao rečima: “Moj slučaj jedan je od prvih. Ne znam da li da se time hvalim ili žalim.”
Jezive vesti
Mada je od ubistva njegovih roditelja prošlo 26 godina, bolna sećanja se ne daju zaboraviti.
– U vreme kraja ratnih zbivanja u Hrvatskoj 1995. godine radio sam u Ljubljani i relativno često se čuo s roditeljima. Pozivao sam ih da dođu u Sloveniju dok se situacija ne smiri, ali nisu hteli. Kada je započela “Oluja”, na svim radio stanicama čitan je poziv srpskom stanovništvu da ne napušta svoje domove i da se Srbi ne plaše za svoju bezbednost jer će ih hrvatska vojska i policija zaštititi. Mama i tata su imali po 81 godinu i nisu želeli da beže. Poverovali su hrvatskim vlastima, jer nikada nikome ništa zlo nisu učinili. Pomagali su i Srbe i Hrvate, jer nikada nisu pravili razliku ko je koje vere ili nacije. Tako bilo ceo život. Na žalost, prevarili su se. Već prvog dana “Oluje” vojnici su upali u naše selo i započeli krvavi pir. Majku i oca su mi zaklali na pragu kuće, a u našem zaseoku . Tada je ubijena još jedna starica, Stana Gagić, rođena 1922. Živela je sama i nije imala rodbine. Takođe, u našem selu ostalo još dvoje ljudi, Vujadin Čeprnja koji je bio 1906. godište i njegova žena Ružica. Ona je ubijena na putu Burevača-Obrovac kada je krenula po hranu – priča Đuro za “Vesti”.
Kaže da su mu rođaci javili da su morali da napuste svoje domove, ali da su Đurini roditelji to odbili.
– Počeo sam da sumanuto zovem telefonom, ali bez uspeha. Onda sam pozvao prijatelja Hrvata. Nije znao ništa, ali mi je obećao da će otići do naše kuće i proveriti. U to vreme niko se, osim vojske i policije, nije smeo kretati tim terenom. Hrvatska vojska je sprovodila mere “čišćenja”, pa je ovaj prijatelj zamolio svog prijatelja koji je radio u policiji za uslugu. Istog dana, u večernjim satima, stigli su u selo i imali su šta da vide. U našem dvorištu zatekli su moju majku i ćaću preklanih vratova… Čak i kada su mi javili šta su videli, nisam poverovao. Sledećeg dana sam pozvao drugog prijatelja koji je radio u policiji u Obrovcu, a koji nam je svake godine dolazio na slavu, na Đurđevdan. I on se poneo ljudski i istog dana otišao u selo i ispričao mi da je zatekao isti prizor. Pozvao sam telefonom i trećeg prijatelja koji mi je samo potvrdio ono u šta nisam želeo da poverujem. Odmah sam pozvao predstavnike vlasti u Obrovcu, tadašnjeg predsednika opštine Milu Brkića, ali on je imao sasvim drugu priču, da u Zelengradu nisu našli nikoga, ni živog ni mrtvog – kazuje Đuro.
Pisao i Tuđmanu
Od tada počinje Gagićeva borba da sazna gde su tela njegovih roditelja. Zvuči neverovatno, ali ta borba trajala je punih osam godina! Za to vreme se obraćao apsolutno svima, uključujući i tadašnjem predsedniku Hrvatske Franji Tuđmanu. Pisao mu je u julu 1997, ali kao i u obraćanju svim mogućim vladinim i nevladinim organizacijama kako u Hrvatskoj, tako i po belom svetu, i od njega je dobio odgovor da se “radi na tom slučaju”.
– Posebno je bilo zanimljivo da sam se pismom obratio sedmorici advokata u Republici Hrvatskoj. Nijedan od njih nije pristao da preuzme moj predmet. Svi su mi uredno odgovarali, izražavali žaljenje zbog gubitka, ali istovremeno i objašnjavali da tela mojih roditelja prosto nema. Tek kada sam započeo sopstvenu istragu utvrdio sam da su oni ležali pred kućom bukvalno 46 dana, da su već bili u fazi raspadanja kad su ih sahranili kao N.N. osobe na mesnm groblju u Gračacu. Tek 2003. godine, posredstvom “Veritasa”, uspeo sam da dođem do njihovih posmrtnih ostataka i da tek tada objavim umrlicu i sahranim ih kako ljudi zaslužuju da budu budu sahranjeni – govori sagovornik “Vesti”.
Sledila je identifikacija tela u Zagrebu 16. maja 2003. godine. Identifikaciju je vodio prof. dr Strinović iz Zavoda za sudsku medicinu, a prisutni su bili: Božidar Popović, predstavnik Vlade Srbije, i dr Ivica Milosavljević, patolog sa VMA. Uzrok smrti po oceni prof. Strinovića bila je “nasilna smrt, trauma grudnog koša, serijski prelom rebara, razbijena lobanja”…
Nedugo potom, Gagić je sa još troje članova svoje porodice odlučio da tuži Hrvatsku i zbog brutalnog ubistva roditelja traži odštetu od 700.000 kuna! Proces je vođen sve do 2018. godine kada je presuđeno da se tužbeni zahtev odbija jer nema počinioca krivičnog dela, a samim tim ni osnova da dobiju naknadu.
Ko štiti monstrume
Đuro Gagić ističe da je prošao pravu golgotu tokom sudskog procesa.
– Zvuči neverovatno, ali sud je od mene tražio da nađem ubice, mada je to trebalo da bude posao policije i tužilaštva. Naravno, da nisam uspeo ništa da saznam, a onda je, te iste godine, usledio novi šok. Na moju adresu u Ljubljani je stigla preporučena pošta da na ime sudskih troškova iz tog spora moramo da platimo oko 47.000 kuna. Prvo nisam verovao u to što sam pročitao, a onda sam platio, jer su mi advokati rekli da mogu da mi oduzmu kuću, a da mene proglase kriminalcem i uhapse čim pređem granicu. I dalje ne verujem u ono što se dogodilo. Ne znam da li je vojska ili policija imala informacije o tome ko je ubio moje roditelje, ali sam apsolutno uveren da je to učinio neko od pripadnika Hrvatske vojske jer su oni išli tim pravcem prvog dana akcije “Oluja”. Jedino me boli što nikada nikog iz hrvatskog pravosuđa nije zanimalo da procesuira osobu koja je mogla da hladnokrvno zakolje dvoje staraca. To mi ni danas ne ide u pamet, da se takvi monstrumi štite. Ipak, uveren sam da će kad-tad pravda biti zadovoljena i da će odgovorni za smrt mojih roditelja odgovarati, da li pred ovim, zemaljskim, ili božjim sudom – uveren je Đuro.
Nije jedini slučaj
Savo Štrbac, predsednik “Veritasa”, odlično se seća slučaja ubijenog bračnog para Gagić, ali i borbe njihovog sina najpre da dođe do posmrtnih ostataka roditelja, a zatim i da se kazne odgovorni.
– Kada je 2003. godine Hrvatska donela zakon po kome je bilo moguće tužiti državu zbog krivičnih dela koja su tokom rata počinili hrvatski vojnici ili policajci, većina ljudi je mislila da će to biti kratkotrajni, uspešni procesi, jer se nema šta dokazivati kada su svi stradali tokom ili posle operacije “Oluja”. Ispostavilo se da je hrvatsko pravosuđe, zapravo, činilo sve da do pravde nikada ne dođe. Slučaj Gagić, nažalost, nije i jedini. Više stotina je tužbi koje je Hrvatska odbila, a rodbina na kraju, kao vrhunac ironije, državi koja im je ubila najmilije, od njih tražila da im nadoknadi sudske troškove. Međutim, krivično delo ratnog zločina nikada ne zastareva i ukoliko se ikada nađu ubice, svaka ta porodica će moći ponovo da podnese tužbu. Jasno, ako budu još u životu ili ako budu imali živaca da još jednom prolaze kroz pakao u kome su već bili – kaže Štrbac.
Tugovale i komšije Hrvati
Đuro Gagić kaže da je veoma tužno što se zločin počinjen nad njegovim roditeljima nigde ne spominje.
– Kao da je ovo ubistvo bilo manje od drugih ili da su ove žrtve manje vredne od drugih. Za sve poštene ljude, a tu pre svega mislima na Hrvate, nekadašnje komšije i prijatelje ovo je velika tuga i s pravom ističu da je u pitanju sramota države. Takođe, sramota je da je sud u Zadru nakon pokrenutog postupka čak doneo sudsko rešenje u kome stoji da moji roditelji zapravo nikada nisu postojali, pa samim tim valjda nije ni moglo da bude zločina – priča Gagić.
Pesma roditeljima
Opraštajući se od svojih roditelja, uz smrtovnicu, Gagić je 2003. godine objavio i pesmu “Na kućnom pragu!”
Tog vrućeg ljetnog dana devedesetipete,
Na kućnom ste pragu stali.
Sa suzama u očima ste,
Đecu u zbijeg ispraćivali.
A onda starčadi jadna,
Dođoše oni, da bi Vas klali,
Palili Vam kuće i stado otjerali.
A Vi ste i dalje mirno stali,
I niste vjerovali,
Sve dok mrtvi niste pali.
Zašto ste pali?
Jer pobjegli niste i mrziti niste znali.
Na žalost Vaše se klanje i danas slavi,
I svi su osim Vas “pravi”.
Za Vas ni pravda ni sud ne zna,
Nitko Vas se osim rodbine ne sjeća,
A ni u selu nikog nema da vam na grob stavi
BUKET CVIJEĆA.
