Kada se 69-godišnji Milosav Nikolić 1995. godine vratio iz Frankfurta u rodni Petrovac na Mlavi sa idejom da u Srbiji započne biznis, nije ni slutio da će se samo 15 godina kasnije bukvalno naći na ulici, a sve ono što je krvavo 21 godinu zarađivao po Nemačkoj – jesti korov i rđa.
Verni čitaoci "Vesti" pamte Nikolića kada se našao na stranicama naših novina kao jedan od onih dijasporaca koji su svu svoju ušteđevinu, oko pola miliona tadašnjih maraka, uložili u privatni biznis.
Nikolić je otvorio fabriku "Prozor Mlava" za izradu PVC građevinske stolarije. Platio je plac, takse, poreze, napravio veliku modernu fabričku halu, uvezao savremene mašine i nije imao dileme da će se u otadžbini susresti sa najrazličitijim problemima. Ali, ni na kraj pameti mu nije bilo da će morati da zatvori kapiju svoje fabrike i otpusti 12 radnika samo zato što mu mušterije duguju novac.
– Sredinom 2006. godine sam i bukvalno zabravio fabriku jer sam ostao bez dinara, u dugovima, mada mi tri firme iz Stare Pazove, Kragujevca i Kostolca duguju oko 300.000 evra i to bez kamata. Umesto da radim, firma mi je u likvidaciji, a ja se od tada potežem po sudovima.
Više ni sam ne znam koliko sam para dao na advokate i sudske takse – priča ovaj nesrećni čovek kome je i dalje nejasno kako je moguće da je srbijansko sudstvo tako neefikasno.
Suđenjima nigde kraja– Sudim se i sa firmom iz Kragujevca koja je odbila da mi plati zato što su, navodno, tri meseca pošto sam im isporučio prozore, ustanovili da su oštećeni. Veštak koga je odredio sudija je stao na moju stranu, onda su oni tražili mišljenje nekog instituta, pa su i stručnjaci te ustanove, takođe, presudili u moju korist. Ali, i dalje čekam na presudu, a to je tek prvi korak da bih naplatio svoje – veli Nikolić. |
– Firma iz Stare Pazove mi duguje oko 6,5 miliona dinara. Tužio sam ih 2004, a godinu dana kasnije Trgovinski sud u Novom Sadu presuđuje u moju korist i donosi odluku da se toj firmi blokira račun – priča naš sagovornik.
Ogorčeno nastavlja da je sa sudskom presudom mogao samo da se hladi jer na računu nije bilo ni dinara. Nije imao druge nego da opet presavije tabak i podnese tužbu, tražeći od suda da se ispoštuje aneks ugovora u kome su garancija za isplatu bila 11 lokala površine oko 400 kvadrata.
– Proces prelazi u nadležnost Opštinskog suda u Staroj Pazovi. Opet prolazi par godina i opet dobijam taj spor.
Uplatim taksu za izvršenje rešenja, na teren izađu sudija i veštak i tamo se ustanovi da ovi lokalni više nisu vlasništvo tog preduzeća. Nisam znao da li da kukam ili da se smejem od muke.
Milosav Nikolić nabraja šta se dalje zbivalo u ovom slučaju, kako je zahvaljujući neverovatnoj šumi nejasnih propisa ušao u pravni lavirint iz koga nema izlaza.
Poruka dijaspori– Dođe mi da počupam kosu kada čujem političare kako pozivaju našu dijasporu da ulažu u Srbiju. Šta da ulažu? Da ih neko prevari kao mene? Najgore od svega mi je što više i ne znam kome da se obratim i da tražim pomoć. Još mi kažu da se ne nerviram. Pa nisam ja lopov da sam taj novac lako zaradio. Krvavo sam radio u Nemačkoj za svaki cent. To ovde izgleda niko ne shvata – kaže Milosav Nikolić. |
