Uloga Rusije u energetskoj bezbednosti Evrope

pixabay.com

Značaj Rusije za geopolitičke tokove Evrope i sveta nikada nije bio sporan. Jednostavno, po površini najveća država na svetu, nuklearna sila i stalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, nije faktor koji se može prenebregnuti i stavka za koju je dozvoljeno da bude zaboravljena. Svojom kolosalnom teritorijom, pozicijom i prirodnim bogatstvima, Rusija predstavlja noseći stub evroazijskog kontinentalnog bloka.

Nakon Drugog svetskog rata, pa sve do pada Berlinskog zida, Rusija, u sastavu Sovjetskog Saveza, predstavljala je deo planetarne stvarnosti koji je postojao iza „gvozdene zavese“. Početkom devedesetih, kada je došlo do dekompozicije Varšavskog ugovora, otpočelo je novo doba društvene prakse, ne samo za sile pobednice, zemlje zapadne Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, već i za izmučenu i poniženu Rusiju. Godine koje su usledile, bile su obeležene teškom ekonomskom situacijom, siromaštvom, propadanjem putne i druge infrastrukture, kao i otvaranjem prema Zapadu. Strane korporacije su počele da investiraju u ovu, nekada komunističkim velom, zaklonjenu zemlju. Međutim, stanje se pod administracijom Borisa Jeljcina nije stabilizovalo, pa je povratak Rusije na mesto uvaženog međunarodnog činioca omogućen tek pod predsednikovanjem Vladimira Putina.

Kako bilo, interes drugih država, ideoloških oponenata i velikih korporacija za rusku teritoriju nije samo posledica težnje da se protivnik ponizi, da mu se moral devalvira i duh slomi. Prirodna bogatsva, pre svega zalihe nafte, prirodnog gasa i uglja su predstavljali nešto po čemu je Rusija bila i ostala poznata. Navedeni resursi su, takođe, ono „nešto“ što će dobiti na težini u uslovima energetske krize i ubrzane industrijalizacije. Upravo su fosilna goriva jedno od najznačajnih oružja Rusije u areni međunarodnih odnosa, jer joj daju veliku moć, pre svega, u odnosu na one zemlje koje su od dotoka iste te energije i zavisne.

Ovaj rad će težiti da, na jedan koncizan način, prikaže značaj Ruske federacije za energetsku stabilnost čitavog evropskog kontinenta, a pre svega, Evropske Unije. Smatram da je tako nešto veoma važno, jer je očigledno da prirodna bogastva i dalje predstavljaju značajan činilac savremenih međunarodnih odnosa, te da još uvek nije došlo do „deteritorijalizacije politike“. U takvim uslovima, zemlje bogate resursima su svakako interesatne za analiziranje, a tu definitivno spada i najveća država sveta.

Uloga i značaj energije u međunarodnim odnosima

Energija predstavlja jednu od najvažnijih komponenti svetske privrede. U uslovima globalizacije svih aspekata života i poslovanja, ona je postala pitanje od međunarodne važnosti. Samim tim, uključila je brojne komponente, od kojih se svojim značajem naročito ističe bezbednosna komponenta. Danas, i pored pozitivnih pomeranja u pravcu upotrebe alternativnih goriva i obnovljivih izvora energije, i dalje fosilna goriva zauzimaju dominantno mesto. Tu ubrajamo: treset, ugalj( lignit, mrki ugalj, kameni ugalj), naftu i zemni gas.

Kako predstavlja pokretačku silu svetske industrije, saobraćaja, ali i faktor koji garantuje normalan život na druge načine( grejanje domaćinstava), energija i energetski resursi daju onome ko ih poseduje veliku moć. Njenom instrumentalizacijom, moguće je ostvariti i druge interese date države, pa predstavlja veoma značajan oslonac za materijalizovanje geopolitičkih, vojnih, ekonomskih i drugih ciljeva.

U želji da ostanu konkurentne na međunarodnoj sceni, a u nedostatku vlastitih energetskih potencijala, države su primorane da putem uvoza dođu do preko potrebne energije. Samim tim, one sebe stavljaju u odnos zavisnosti, takozvane „energetske zavisnosti“, te otvaraju mogućnost drugoj strani da tu zavisnost eksploatiše i zloupotrebi zarad ostvarivanja drugih ciljeva.

Naime, globalna potražnja za energijom je u stalnom porastu, što države koje imaju tendenciju razvoja primorava dugoročno i konstantno zadovoljavanje potreba za energijom. Pošto su zalihe energetskih sirovina (a među njima posebno fosilnih goriva) na Zemlji ograničene, sredinom prošlog veka postavilo se pitanje njihove iscrpljivosti, a sa tim i pitanje „energetske bezbednosti“.

Nafta predstavlja i dalje najtraženiju robu na svetu, iz prostog razloga jer čini preko 40% svih svetskih potreba za energijom. Zbog toga su zemlje koje je imaju strateški važne. Pored nafte, značajan aspekt međunarodne trgovine energijom, jeste i tranzit prirodnog gasa. Rusija je najveći izvoznik prirodnog gasa na svetu sa preko 200 milijardi kubnih metara gasa godišnje, a slede je Kanada (sa 87,3 milijardi kub. met. gasa godišnje) i Norveška (sa 86,7 milijardi kub. met. gasa. godišnje)  Tri najveća proizvođača nafte u svetu (2010. god.) su: Saudijska Arabija, Rusija i Sjedinjene Američke Države.

Na osnovu svega što je do sada rečeno, jasno je da razlike između država, pored ostalog, počivaju i na njihovom „energetskom potencijalu“, odnosno bogatstvu i raspolaganju fosilnih goriva, nafte, zemnog gasa i uglja. Kako i inače zauzimaju različite pozicije u geopolitičkom poretku sveta, još jedna determinanta, pored vojnih, tehnoloških i demografskih potencijala, svakako jeste i taj energetski kapacitet.

Energetska bezbednost

Zbog raspolaganja bogatstvima ili njihovom deprivacijom, logično, zemlje se različito vladaju. One koje to mogu, izvoze energente i teže da pored klasične robo-novčane razmene uz transakciju sebi obezbede i neke druge benefiti-drugim rečima, teže da (zlo)upotrebe zavisnost druge strane zarad ostvarivanja vlastitih geopolitičkih ciljeva. Druge zemlje, one koje uvoze, teže da, s jedne strane, dođu do preko potrebne energije, a sa druge, da osujete perfidna htenja dobavljača. Uzimajući u obzir tu činjenicu, ne treba da čudi da države različito definišu sam pojam energetske bezbednosti. Pored toga, na međunarodnim forumima se sve češće napominje da zalihe nafte nestaju sve većom brzinom, te da će se svet u doglednoj budućnosti susresti sa ozbiljnim problemima usled nedostatka ovog fundamentalnog energenta.

Sve to je pitanje energetske bezbednosti dovelo u žižu međunarodnog interesovanja. Organizovani su brojni seminari, međunarodne konferencije i sastanci na kojima je centralno pitanje bilo pitanje energetske bezbednosti na nivou država, regiona i na globalnom nivou. Energetska bezbednost je samo jedan segment opšte bezbednosti, ali, zahvaljujući svojim karakteristikama, predstavlja i specifičan oblik bezbednosti.

Sam pojam „bezbednost“ su teoretičari i praktičari definisali na najrazličitije načine, zavisno do njihovog ideološkog opredeljenja, stečenog obrazovanja, radnog iskustva i tome slično. Jedinstvene definicije nema. Bezbednost najčešće definišemo kao sposobnost pojedinca, grupe ili sistema da opstane, raste i razvija se, bez obzira na vrste i oblike ugrožavanja. Kao takva, bezbednost predstavlja elementarnu ljudsku potrebu, ali i potrebu zajednice, države i sveta. Energetsku bezbednost, za potrebe ovog rada, definisaćemo na sledeći način.

Pojam „energetska bezbednost“ se, uopšteno posmatrano, najčešće određuje kao „dostupnost energenata“, pri čemu se pod prefiksom „dostupnosti“ podrazumeva potrebna količina, kontinuitet u snabdevanju, prihvatljive i stabilne cene, fizička obezbeđenost trasa gasovoda i naftovoda, politička stabilnost država iz koje se energenti uvoze i slično.

Kao što je već rečeno, energetska bezbednost predstavlja fragment šireg, opštijeg razumevanja bezbednosti države, ali je i sama složen fenomen koji se reflektuje na razne aspekte života i političkog delovanja. Zbog toga kažemo da energetska bezbednost ima višedimenzionalni karakter.

Kao osnovne dimenzije energetske bezbednosti, najčešće se uzimaju strategijska, politička i vojna. One se međusobno prepliću, dopunjuju, te deluju sinergijski, čineći na takav način geopolitičku dimenziju energetske bezbednosti.

Upravo ta geopolitička dimenzija energetske bezbednosti dolazi do izražaja u odnosima između Evropske Unije i Rusije, jer, kako kaže Bžežinski, podrčuje Evroazije zadržava svoj geopolitički značaj, ne samo u svom zapadnom delu, već i u svojim istočnim područjima, koji u današnje vreme postaju vitalno središte ekonomskog rasta i političkog uticaja.

Pozicije Rusije i EU

Rusija je najveći svetski proizvođač prirodnog gasa. Sa druge strane te lestvice na kojoj su prikazani najmoćniji učesnici u tom kupoprodajnom odnosu se nalazi Evropska Unija, koja predstavlja najveće tržište gasa na svetu. Kako je ponuda uslovljena tražnjom i obratno, a razumevajući činjenicu da su Rusija i Evropska Unija susedi, razumljivo je da stupaju u energetske odnose u kojima je Rusija prodavac, a zemlje EU su kupci.

Štaviše, EU dobija oko 40 posto potrebnog gasa uvozom iz Rusije, a dve trećine ruskog izvoza gasa ide u države Unije. Rusija je, takođe, izvor skoro trećine nafte potrebne Uniji i četvrtine njenog uvoza uglja. Evropske kompanije su među najvećim investitorima u ruskim sektorima nafte, gasa i električne energije. U isto vreme, ruski energetski giganti teže većem pristupu tržištu Unije, kako bi sakupili kapital i kupili elektrane i gasovode.

Kako je navedeno, trgovinski odnosi Unije i Rusije su veoma značajni, strateški bitni za funkcionisanje obe strane. S jedne strane, Evropi je neophodna energija za pokretanje moćne industrije, i za normalan život građana, a sa druge strane, Rusi ne žele da izgube svog najznačajnijeg klijenta. Ovakav karakter odnosa, koji podrazumevaju obostranu korist, trebalo bi da budu garancija ravnopravnosti i intenzivnog razvoja. Međutim, oni to danas nisu, makar ne u kapacitetu u kom bi to mogli da budu.

Mnogi Evropljani danas doživljavaju kao pretnju njihovu zavisnost od ruskih energenata, pogotovo gasa. Pojedinici govore da Rusija koristi energiju kao političko oružje i da joj se, kao snabdevaču, ne može verovati. Činjenica da se u evropskim okvirima sve češće govori o ucenjivačkoj politici Rusije, koja stratešku poziciju koristi zarad ostvarivanja drugih geopolitičkih ciljeva u regionu Evrope, kao i stagniranje ruske proizvodnje nafte i gasa, zbog činjenice da Rusi ne investiraju dovoljno u istraživanje novih grana, tera predstavnike EU da pojačaju napore u cilju pronalaženja alternativnih izvora snabdevanja. Potraga za strateškim partnerstvima je fokusirana na Kaspijski region i na severnu Afriku. Takođe, ulaže se u razvoj obnovljivih izvora energije, čistog uglja, a u pojedinim zemljama, u ekspanziji je upotreba nuklearne energije.

Sa druge strane, Rusi kritikuju Evropljane, koji stalno zahtevaju od Rusije da troši ogromne količine novca za razvoj novih polja. Međutim, odbijaju da Rusiji predoče jasnu ideju o tome koliko će gasa želeti da kupuju od nje za recimo, dvadeset godina. Žele da Rusija dozvoli zapadnim energetskim kompanijama da više investiraju u ruski energetski sektor. Donose nova pravila kako bi sprečili ruske kompanije da kupuju gasovode i naftovode u Uniji. Uprkos plemenitim rečima o „energetskoj solidarnosti EU“, kompanije iz pojedinačnih članica EU su zadovoljne što potpisuju dugoročne ugovore o snabdevanju sa Rusijom.

Odnosi koji postoje između Evropske Unije i Rusije u sferi energetike ne mogu se izolovati i posmatrati kao proces koji je nezavisan i neinteraktivan sa drugim političkim pomeranjima. Spor koji postoji između EU i Rusije u vezi snabedavanja prirodnim gasom predstavlja deo širih političkih, ekonomskih i bezbednosnih odnosa između ova dva entiteta. Nesporazumi su česti, pa se čini da se hladnoratovska retorika polako ali sigurno vraća u međunarodnu političku arenu.

Tenzije narastaju godinama unazad. Evropljani, s jedne strane, teže da pronađu optimalan model saradnje sa Rusijom, u uslovima energetske zavisnosti, a sa druge, da povećaju svoju ulogu na međunarodnoj političkoj sceni, pre svega kroz konsolidaciju istočnoevropskog prostora. Rat u Gruziji, avgusta 2008. je samo pogoršao stvari. Brojni (pre svega, američki) posmatrači su primetili da je Evropskoj uniji zavisnost od ruske energije vezala ruke u odgovoru na krizu u Gruziji. Tvrde da će Nemačka, Italija i druge države koje kupuju velike količine ruskog gasa (i čije kompanije imaju lukrativne investicije u Rusiji) biti oprezne sa kritikama na račun Moskve. S druge strane, za nove države-članice u Centralnoj i Istočnoj Evropi pretnja ruskog „energetskog oružja“ je dodatni razlog da EU bude „čvrsta“ sa Rusijom. Iz te perspektive, energetske veze izazivaju podele koje su paralisale politiku EU prema Rusiji.

Kao najveći distributer prirodnog gasa na svetu, a koji je ujedno i glavni snabdevač Evrope energentima, treba očekivati da Rusija nastavi da koristi svoju poziciju i svoje zalihe energije kao svojevrsan mehanizam kojima će kreirati uslove u pregovorima sa evropskom zajednicom.

Pregovori sa Ukrajinom koji su se vodili početkom 2006. godine i kasnije sa Belorusijom, pokazali su ogromnu ekonomsku zavisnost i političku moć Rusije nad zemljama koje zavise od njene energije. Energetska potražnja, posebno u visoko razvijenim zemljama, nema cenovnu elastičnost. Naime, potražnja će ostati konstantna bez obzira na cenu; ako mora da bira između hladnih i mračnih domova i plaćanja preterane cene – Evropa će izabrati ovo drugo.

Teorija o međuzavisnosti koju proklamuju evropski političari ne uzima u obzir kako Rusija koristi te prihode od ugljovodonika; Rusija akumulira viškove prihoda u Naftni stabilizacioni fond. Budući da ti prihodi ne odlaze u nediskrecione fondove to jasno pokazuje da Rusija može da pokaže veću izdržljivost kada bi ti tokovi prihoda bili prekinuti, nego što bi evropski kupci mogli da tolerišu poremećaj u snabdevanju energentima.

Da stvar po evropske zemlje bude problematičnija, a posmatrano u kontekstu zavisnosti od ruskog gasa, jeste i činjenica da Ruski jedinstveni sistem transporta gasa (UGS) služi kao glavna saobraćajnica prirodnog gasa iz centralne Azije za zapadna tržišta. Ovaj gas dolazi iz Turkmenistana, Kazahstana i Uzbekistana. Valjalo bi istaći da postoje i posmatrači koji imaju pozitivniju percepciju odnosa između Evrope i Rusije, a posmatrano u kontekstu energetske zavisnosti.

Skoro četvrtina ruskog BDP, skoro dve trećine prihoda od izvoza i polovina prihoda federalnog budžeta, dolazi od nafte i gasa. Upravo je Unija daleko najveće i najlukrativnije tržište za prodaju ruske energije. U odnosima u kojima izgleda da je sve teže pronaći zajedničke interese, energija se izdvaja kao oblast u kojoj je konstruktivna saradnja još uvek moguća. Odnosi EU i Rusije bi baš oko ove međuzavisnosti trebalo da se obnove.

Kao svojevrsna alternativa navodi se izgradnja transportnog sistema iz Turkmenistana i Kazahstana po dnu Kaspijskog mora, do Bakua. To bi, s jedne strane, državama centralne Azije omogućilo povezivanje svojih polja gasa sa kupcima iz Evrope, a sa druge strane, rasteretilo bi Evropsku Uniju od energetske zavisnosti od ruskog gasa. Upravo ovu ideju je novembra 2006. godine, sada već pokojni predsednik Turkmenistana, Saparmurat Nijazov, predložio nemačkom ministru spoljnih poslova Štajnmjeru, ali je kao integralnog činioca u tom sporazumu uključio i Rusiju. Dok taj projekat ne bude realizovan, Rusija će kontrolisati izvoz gasa iz centralne Azije u Evropu.

Upravo je region centralne Azije od strateške važnosti, zbog velikih rezervi energenata. Zbog toga ne treba da čudi što u ovom regionu svoj interes traže i Sjedinjene Američke Države, koje kroz formiranje vojnih baza u Tadžikistanu, Kirgistanu i Uzbekistanu.

Budućnost odnosa između Rusije i EU

Što se tiče perspektiva odnosa između Rusije i Unije u budućnosti, kao i pozicije jedne i druge strane u međunarodnoj areni, odgovor nije jednoznačan i scenario je teško predvideti, upravo zbog varijabilnosti međunarodnih odnosa.

Verovatno je da će Rusija održavati kontrolu nad tranzitom velikog dela centralnoazijskog gasa koji se izvozi u Evropu i tokom naredne decenije ili duže. Najočigledniji razlog je da cevovodi koji obezbeđuju alternativne puteve jednostavno ne postoje, a za najlogičniji pravac Kaspijskim morem biće potrebno nekoliko godina da se završi. Predloženi su drugi izvozni putevi, kao što je linija na jugu Pakistana preko Avganistana, ili put iz Kazahstana do Kine, što će najviše uticati na ukupno smanjenje snabdevanja gasovodima za Evropu.

Ti pravci bi na kraju mogli da imaju štetan uticaj na program cena za evropske potrošače kad bi države centralne Azije izvršile veći pritisak na Rusiju u zahtevu cena. Na isti način na koji bi otvaranje gasovoda od Rusije do Kine moglo da pritiska evropske potrošače, južni pravci gasovoda iz centralne Azije skoro bi sigurno dali veću mogućnost da se zatraže više cene gasa koji je u tranzitu kroz Rusiju ka Zapadu. Posebno kad bi ruska proizvodnja doživela zastoj, centralnoazijski gas može da bude neprocenjivi resurs za Rusiju da ispuni svoje obaveze prema evropskim kupcima u skladu sa dugoročnim ugovorima.

Odnosi između zemalja su uvek bili uslovljeni određenim interesima. Zablude su da u međunarodnim odnosima ima mesta emocijama i „večnim prijateljstvima“. Jednostavno, nacionalni interesi država diktiraju način ophođenja prema drugim stranama. To naročito dolazi do izražaja u relacijama između najmoćnijih država. Rusija, naslednik Sovjetskog Saveza, u 21. veku teži da reafirmiše svoju poziciju kao međunarodnog subjekta bez koga se ne može, te da izazove američko vođstvo i politiku hegemona. Kao stalna članica Saveta bezbednosti i kao nuklearna sila, svakako ima zaleđe za takvu težnju. Međutim, ono što je izdvaja od ostalih konkurenata sa sličnim pretenzijama, jesu njena površina i prirodna bogatstva. U vremenu u kome živimo, strateški važni resursi su energenti, a njih, kako smo već objasnili, Rusija ima u izobilju, te ne čudi što Moskva pokušava da tu svoju komparativnu prednost pretoči u put u ostvarivanje vlastitih geopolitičkih ciljeva. Na drugoj strani, jeste Evropska Unija, zajednica država, koje zajedničkom spoljnom politikom teže da unaprede svoju poziciju u svetu. U ovom kontekstu, to podrazumeva pronalaženje optimalnog modela saradnje sa Rusijom u vezi snabdevanja gasom.

Kako će se ta borba odvijati u budućnosti, nezahvalno je prognozirati, zbog dinamike svetskih pomeranja, kao i zbog retorike hladnoratovskog tipa, koja je na delu u poslednje vreme. Ono što je činjenica, to je da ni jednoj ni drugoj strani ne odgovara da do prekida saradnje dođe. Rusiji je Evropa potrebna kao tržište i siguran kupac, a Uniji je Rusija neophodna zarad održavanja postojećeg standarda i unapređenja privredne situacije u godinama koje treba da dođu, te zbog takve „ravnoteže potreba“, treba očekivati da saradnja bude nastavljena i u budućnosti.