Na obodu šume Aokigahara u Japanu, u podnožju planine Fudžijama, svake godine obavlja se popis ljudi koji su tu poslednji put viđeni. Šuma pokriva oko 3.500 hektara i toliko je gusta da je često i u podne u mrklom mraku. Sablasno je tiha i nema životinja, a cvrkut ptica je retkost. Područje je hladno, kamenito i puno pećina.
Ta jeziva šuma važi za odlično mesto za okončanje života i policija godišnje tu nalazi više od stotinu tela samoubica. Po granama i među stablima puno je potresnih suvenira smrti. Odeće, ličnih predmeta, nečijih uspomena.
Popularnost je stekla 60-ih godina kada je Seičo Matsumoto roman o samoubistvu ljubavnika smestio baš u tu šumu.
Stoga su uz šumu vezane brojne legende o prikazama koje u njoj žive i krikovima očajnika koji se čuju iz njene dubine u gluvo doba noći. Prema japanskoj mitologiji, duše ljudi koji umru neprirodnom smrću i dalje lutaju zemljom, okupljajući se na mračnim i jezovitim mestima kao što je Aokigahara.
Šumu Aokigahara, međutim, mračna reputacija prati kroz istoriju. Tu se do 19. veka praktikovao ubasute. Reč je bila o običaju Japanaca da onemoćale, starije članove porodice ostavljaju da umru na zabačenim mestima.
Aokigahara je tako postala šuma smrti. Japanci kažu da su motivi samoubica danas slični, i da se na smrt u mraku odlučuju uglavnom sredovečni ljudi koji smatraju da nisu uspeli u životu, te se osećaju nemoćno i na teretu kao nekada starci, slabi da privređuju, a još troše hranu namenjenu porodici.
Ima ih koji pišu da je i kod nas postojao sličan običaj, ali da su nam preci bili milosrdni, pa nisu ostavljali starce da skapaju u planini od gladi i žeđi, nego su ih udarali, da li kamenom ili budakom po glavi.
Možda tu ima istine, pa iz toga potiče priča kako su u siromašnim selima starce koji samo jedu i piju, a ništa ne mogu da rade, izvodili na autoput na koji su bacali kokošku, a onda bi povikali: "Ufati, dedo, kokošku!"
Ne znam, ali čisto me je strah da se neko od vlasti i moći dohvati ove priče o srpsko-japanskom običaju. Jer, kakvi su, može svašta da im padne na pamet.
Malo-malo pa se neko od analitičara i vlasti seti kako su penzije prevelike i da to privreda ne može da izdrži.
Čekaj, koja privreda? Dobro, možemo to i neki drugi put, drž’mo se staraca dok su još tu.
Elem, tako je ministar Laza Krstić pre koji mesec zaključio da je vreme da se režu penzije, koje su, uzgred budi rečeno, poslednjih godina u proseku pale za stotinak evra. Pa tako od najčešće 200 i kusur evra penzije žive i baba i njeni nezaposleni sin i snaja, a bogami i unuci uništene budućnosti koji krcaju minuli rad penzionerke dok se ne dohvate nekog inostranstva.
Ministar Laza, međutim, profesionalac je veliki, gleda stvari zapadnim očima, pa tako poput Mlađana Dinkića ljude posmatra isključivo kao cifre. Pa je l’ te, i matične knjige su kao finansijske. Rođeni u prihod, umrli u rashod.
I tako je ministar Laza rešen da prisvoji isključivo pravo Vrhovnog Računovođe, da sa matičnih knjiga digne pogled malo u nebesa. Ali postoji tu problem, čak ni ministar finansija ne može da bude samo računovođa nekog režima. Svaki ministar je i političar, bavi se javnom delatnošću i snosi javnu odgovornost. Pred ljudima, ne pred premijerom, Bogom, đavolom…
Znam ja da smo tanki s parama, ali nemoj da ministar-računovođa-činovnik, njegov šef ili ko drugi pomisli da smo spremni da umorimo svoje roditelje.
Uprkos sveopštoj propasti koja se produbljuje iz dana u dan uprkos marketingu i građenju kulta ličnosti, to je krst koji ova generacija mora da nosi.
Jedino što ne moramo to je da izdržavamo pola miliona parazita iz svih stranaka zaposlenih u državnoj administraciji koje sve vlasti čuvaju u nadi da će sve s familijama do šestog kolena glasati za njih.
Neka ministar Laza zaseče kod njih, i to do kosti, ako mu Vučić dopusti. Čik!
Ili da ih izvodimo na autoput s kokoškom?
