Obrenovačka tragedija bila bi mnogo veća da humani ljudi nisu pritekli u pomoć unesrećenima. Brojni su takvi primeri, a među njima je i Beograđanka Gordana Milić, žena velikog srca, koja je u svoj dom, u naselju Medaković, primila dve porodice, koje su iz Obrenovca iz zlokobne, mutne bujice u petak, 16. maja, jedva izvukle živu glavu. Kažu, spasli su ih sloga i komšiluk koji je funkcionisao kao jedan organizam.
– Koliko do pre neki dan, uspešnost smo merili po položenim ispitima, dobrom poslu i zaradi, a to su samo sitnice zbog kojih se ne treba sekirati. Jedino bogatstvo su prijatelji u nevolji i živa glava na ramenima i zdravlje! Sve ostalo će doći i proći – priča s puno optimizma i uz osmeh i pored preživljenog pakla Mirjana Stankovac iz ulice Svetog Save, u Obrenovcu, gde je do pre neki dan stanovala u četvorosobnom stanu sa svoje dvoje odrasle dece. 
Bilo je to toplo i sigurno njihovo utočište, ali život im je spremio druačiji scenario.
– Tog jutra, u petak, moja kćerka Beba je bila kod momka Miloša, nekoliko ulica dalje, kad su me pozvale komšije iz glavne ulice, da mi jave da bujica vode ulazi u radnju bebi opreme, koju držim desetak godina. Voda je već osvajala ulice Obrenovca. Bila je visoka u pojedinim delovima, kako sam čula, već do metar i po. Pozvala sam ćerku da dođe kući sa dečkom Milošem i njegovim roditeljima i sestrom. Probudila sam i sina Denisa – nastavlja priču Mirjana.
Tako su kod nje došli i Miloševi roditelji,: Biljana i Radiša Ćirović i njegova sestra Milica. Njih sedmoro, a potom i ceo komšiluk, 30-ak mladih ljudi.
– Sreća, pa je komšiluk do kraja bio jedinstven. Funkcionisali smo kao složna porodica, a i bili smo dobro raspoloženi – dodaje Mirjana.
Upravo tih sati pripremala je rođendansku žurku sinu Denisu, koji je 17. maja napunio 20. godina. Imali su bogatu trpezu, ali im je manjkalo vode. Pa ipak, nisu paničili.
|
Minuti kao sati – Leteli su helikopteri, prolazili čamci. U soliteru preko puta naše zgrade, jedna tinejdžerka je dobila napad panike. Mi smo je spazili i pozvali komšinicu iz njene zgrade da ode i pomogne joj jer nismo mogli da pređemo ulicu. Nije bilo prijatno, ali smo se držali – priča u dahu Mirjana i veli da joj minuti nikada nisu bili duži.
Pod vodom sva imovina – Ništa nisam iznela iz kuće, čak ni veš za preobuku, ni ja, a ni svih 30-ak komšija. Zaboravila sam ključeve od auta, platne kartice… Sve je postalo u Obrenovcu i šta sada? Ništa, život ide dalje! Važno je da se spase što više ljudskih života – kaže Mirjana Stankovac. |
– S druge strane gledajući surovu igru prirode sa mnogobrojnim mojim prijateljima, rasutim od Šapca, Obrenovca i po celom regionu, visila sam na telefonu i nisam se predavala. Okretala sam broj za brojem jer im je svima trebala pomoć, a nekad i reči ohrabrenja mnogo znače. Kad sam konačno čula Mirjanin glas, laknulo mi je. Sve smo se dogovorile u nekoliko rečenica – kad isključuje, a kad uključuje telefon kako se ne bi baterija brzo ispraznila – opisuje Gordana Milić kako je rešila da pozove prijateljicu i njenu porodicu u svoj dom.
– Ništa nije slučajno i čovek je stalno na iskušenjima i proverama, pozitivnim i negativnim. Važno je razumevanje i ljubav – uključuje se Mirjana u njenu priču dok se priseća petka na subotu i kandila koje im je silom prilika služilo umesto svetla, ali i sveća, koje nisu imali.
Seća se i merenja vodostaja, pogleda sa sprata na ljude koji su bespomoćno sedeli na krovovima kuća čekajući da budu spaseni ili da se voda povče.
– Kad je jutro svanulo, sve je delovalo za nijansu lepše. Slutilo je na bolji dan, ali onda su čamcem došli po nas – kaže Mirjana, prisećajući neizvesne plovidbe čamcem preko krovova automobila, kontejnera i svega onoga što u normalnim uslovima čini sastavni deo jednog grada.
– Kad sam ih konačno videla na Banovom brdu, laknulo mi je, nije bilo ni suza. Moja kuća je i kuća mojih prijatelja – kaže Gordana dok zadovoljno posmatra svoje prijatelje.
Na neizgovoreno pitanje: "Šta posle svega", Mirjana i Gordana u isti glas kažu: "Idemo dalje! Život je lep i sve će doći na svoje!"
