Ima bogami i dvadeset godina od kako sam gledao jedan dokumentarni turski film koji sadrži scenu čija je poruka istovremeno i jednostavna i vrlo složena; veliki ovan zaleće se i udara glavom u stablo ogromnog hrasta. Vraća se na isto mesto, ponovo zaleće i opet udara u stablo. Sada već ošamućen stoji oborene glave, lagano ide unazad, opet stoji, hvata zalet i po treći put glavom snažno udara u hrast. Tu se sruši i ostaje da leži na travi. Kamera zumira krupni kadar i vidi se kako ovan teškom mukom otvara usta. Kao da je na samrti.
Često se setim tog impresivnog dokumentarca koji, u stvari, oslikava život jednog sela smeštenog u visokim predelima Turske, život čiji je nesretni ovan sastavni deo. Ostalo je nejasno i čobanima i gledaocima filma šta je naterala životinju da se gotovo ubije pokušavajući nemoguće.
Pre nekoliko godina poznati srpski pisac Svetislav Basara krenuo je u kampanju protiv Dobrice Ćosića. Iz čista mira.
Šta je taj (Basara) sve napisao i izgovorio protiv čoveka koji nikome a najmanje Basari nije uputio ružnu reč (čak ni prekor, takav je karakter) to pas sa maslom ne bi pojeo. Koristio je Basara sve mogućnosti: od intervjua po raznim listovima, preko nastupa na književnim tribinama do gostovanja na TV kanalima, samo da kaže nešto protiv Ćosića.
Trajalo je to skoro godinu dana. Ćosić se nijednom rečju nije oglasio a mene je sve podsećalo na rabotu onog ovna iz turskih planina. Basara je, na iznenađenje mnogih, odjednom zaćutao i na kraju te sulude epizode dao intervju u kojem se pokajao zbog napada na Dobricu, rekavši da mu to nije trebalo i da je sve bilo besmisleno i budalasto.
Pre desetak dana, na jednom opskurnom beogradskom sajtu, pojavio se odvratan, prljav, polupismen i svake pameti oslobođen napad na Momu Kapora. Povod je "Nagrada Radoje Domanović", čiji je Kapor ovogodišnji dobitnik a potpisnik teksta iz kojeg curi mržnja zove se Tomislav Marković.
Ne očekujte da saopštim ko je Tomislav Marković- jer ja to ne znam. Navodno da je i on književnik ali za njega, izgleda, znaju roditelji, komšiluk i nešto bliže rodbine. Uostalom, ko danas u Srbiji nije književnik, pisac, novinar, TV zvezda…? Samo onaj ko to neće da bude.
Od prijatelja čujem da narečenom Markoviću to nije prvi napad na Kapora što navodi na zaključak da je i taj mučenik, u želji da dospe u javnost, izabrao disciplinu zaletanja na hrast.
Ma šta god ko mislio o Momi Kaporu on je svoje večno mesto u srpskoj kulturi odavno obezbedio. Posebno će Srbi toga biti svesni kad se Kapor preseli na nebeske puteve i ostavi iza sebe nekoliko sjajnih romana (pre svih "Konte" i "Zelena čoja Montenegra") zbirke pripovedaka, knjige antologijskih eseja, putopisne reportaže, ulja na platnu i majstorske grafike.
A spomenuti Marković? Ili će krenuti stopama pokajnika Basare ili će ostati na nivou sumanutog turskog ovna.
