Porodični terapeuti u svojoj praksi se sve češću susreću sa problemom da se od današnjih roditelja očekuje da sa svojom decom slede romantični ideal srodnih duša. Od njih se očekuje da budu najbolji prijatelj, osetljiv slušalac, navijač i dijagnostičar. Međutim, mnogi ovakvi roditelji se na kraju suoče sa prezirom i otuđenjem od svoje odrasle dece.
Roditelji po ovom modelu srodnih duša imaju zadatak ne samo da identifikuju bilo koji potencijalni problem koji može dovesti do toga da njihovo dete ne bude u stanju da doživi svoj puni potencijal, već i da obezbede da ono dostigne taj krajnji cilj u individualističkoj kulturi: sreću, prenosi rts.rs.
Većina roditelja pokušava da svom detetu pruži život kakav oni nikada nisu imali ili kakav se nadaju da će oni preneti na svoje potomstvo, često uz ogromnu cenu. Roditelji žrtvuju vreme sa prijateljima, hobije, čak i supružnika, ne samo da svojoj deci daju srećan život, već i da sa njima održe blisku vezu u budućnosti.
Tokom proteklih decenija, helikopter roditeljstvo (i njegovi rođaci: intenzivno majčinstvo i držanje deteta pod staklenim zvonom) je postalo norma u razvijenim društvima. Ipak, pažljivo i savesno roditeljstvo ne može uvek da izoluje dete od mentalnih bolesti, zavisnosti, gubitka posla, razvoda, akademskog neuspeha ili bilo čega od ostalih uticaja koji mogu narušiti temelje srećnog ili stabilnog života.
Nesavesno roditeljstvo i traume zaista mogu stvoriti probleme u odraslom dobu, ali nas takođe oblikuju i naši geni, komšiluk, društvene mreže, vršnjaci, braća i sestre i sreća. Takođe nas je snažno oblikuje i era u kojoj smo podizani.
Zato treba uzeti u obzir, na primer, nedavna istraživanja koja pokazuj da je generacija zed – rođeni između 1998. i 2012. godine – u većoj opasnosti od depresije, anksioznosti, samoubilačkih ideja i samoubistva nego generacije pre njih.
Može se pomisliti da su roditelji odjednom postali traumatizovaniji od ranijih generacija roditelja? Teško. Oni koji odgajaju decu poslednjih decenija su proveli mnogo više vremena sa svojim potomcima i mnogo su bolje informisani od roditelja skoro bilo koje druge generacije.
Šta roditelji mogu da urade
Odgovaranje na optužbe da ste izneverili svoje dete može biti posebno izazovno za one koji su radili daleko bolji posao od svojih roditelja ili koji su obezbedili svojoj deci vaspitanje zavidno po većini standarda. Ipak, empatija prema njihovom iskustvu, koliko god da je u suprotnosti sa stavom roditelja, jeste jedini put do boljeg odnosa, navode terapeuti.
S obzirom na to, mnogi roditelji često sledeće preporuke smatraju korisnima:
Prihvatite prirodu porodičnog života „odvojene stvarnosti“. Roditelji bi mogli sasvim opravdano da veruju da su dobro odgajili svoje dete, a dete isto tako, s pravom, može da tvrdi da nisu. Svako dete ima drugačiji pogled na porodičnu dinamiku na osnovu njihove uloge, temperamenta, reda rođenja ili različitog tretmana u poređenju sa braćom i sestrama.
Na primer, mirno i osetljivo dete je možda doživelo roditelje kao daleko kritičnije ili destruktivnije od deteta sa snažnijim temperamentom. Dete sa poremećajem pažnje je možda iskusilo roditelje kao kritičniji ili nestrpljivije od deteta kome je bilo potrebno manje intervencija.
Odvojene stvarnosti takođe znače da roditelji imaju ograničenu mogućnost da uvide načine na koje su povredili svoje dete.
Izbegavajte ispravnu ili pogrešnu perspektivu. Pokušajte da razumete, a ne da dokazujete da dete greši. To može pomoći da se otkrije jezgro, ili bar zrno istine u njihovim žalbama. Pokažite interesovanje i empatiju za njihovu perspektivu, ne defanzivnost.
Prihvatite da trenutna kultura srodnih duša pripisuje više krivice roditeljima nego što je pošteno, ali malo toga možete ili treba da uradite da se tome suprotstavite, već razgovarajte sa vašim odraslim detetom ako želite izlečenje konflikta.
Izbegavajte izazivanje osećaja krivice kao pokušaj da promenite njihovo ponašanje ili stav. Činjenica da ste bili pun ljubavi i posvećen roditelj ili da ste uradili bolji posao od vaših roditelji, ne znači da dete mora da vas više prihvati.
Šta mogu odrasla deca da urade
Sledeći saveti su se pokazali korisni u terapeutskom radu sa odraslom decom koja žele da imaju bolji odnos sa roditeljima:
Razgovarajte o tome šta volite kod svojih roditelja. Ako želite da razgovarate o tome kako su vas roditelji povredili ili izneverili, ukoliko to uradite nepažljivo i bez pripreme, imajte u vidu da će se osećati povređeno i poniženo.
S obzirom na to, obavezno u u vašim diskusijama navedite ono što volite, cenite ili poštujete kod njih kao ljudi ili roditelja, ako je izlečenje odnosa vaš cilj. To će im pomoći da prime vašu poruku sa manje defanzivnosti i pomoći će vam da se osećate manje krivim zbog iznošenja pritužbi.
Opišite ponašanje koje vas muči. Umesto upotrebe definicija ili dijagnoze da ih opišete (na primer, narcis, gaslajter, neurotik), opišite ponašanje koje vas muči. To će ih učiniti otvorenijima da čuju i razumeju pritužbe.
Budite jasni o svojim pozitivnim namerama. Naglasite da pokrećete temu njihovog roditeljstva kako biste poboljšali ili produbili odnos sa njima, a ne da ih optužujete.
Ispitajte kako im vaše ponašanje otežava da budu bliži sa vama onako kako biste želeli. Na primer, dok objašnjavate u koje oblasti vašeg života ne želite da se mešaju, gledajte da to ne dožive kao odbacivanje.
Razmislite o porodičnoj terapiji kako bi vaši roditelji mogli da nauče kako da budu produktivni u razgovoru sa vama ukoliko vam se čini da su otvoreni za saradnju.
I za roditelje i za odraslu decu, važno je da ne odustaju prerano. Potrebno je vreme da se razumeju nova pravila odnosa roditelj – odraslo dete – da se otkriju komunikacioni alati koji stvaraju bliskost – i da se koriste kako bi rešili konflikt.
