„Više stvari nas plaši, Lucilije, nego što nas povređuje, i više patimo u svojim mislima nego u stvarnosti“ – Seneka, Pisma prijatelju.
Vožnja na klik, poznanstvo na lajk, popularnost na dohvat ruke. Svet nikada brži i povezaniji, a ljudi nikada anksiozniji i usamljeniji. Kroz ljudsku istoriju, problemi su proizlazili iz oskudice – problemi modernog sveta uzrokovani su izobiljem. Dok je čovečanstvo decenijama otkrivalo nove načine da se poveže i ubrza život, danas sanjamo o trenucima tišine, bez zvukova notifikacija, neotvorenih mejlova i beskrajnih grupnih četova.
Stoga ne čudi što sve više ljudi traga za mirom od tehnologije i od sopstvenih misli – a mnogi od njih utočište nalaze u jednoj od velikih antičkih škola filozofije: stoicizmu.
Stoicizam je nastao u 3. veku pre nove ere, njegov osnivač je Zenon iz Kitijuma, najznačajniji predstavnici Seneka, Epiktet i Marko Aurelije, a zabranio ga je car Justinijan procenom da je, kao pagansko učenje, protivan hrišćanstvu.
Bez zalaženja u posebne pravce stoičke misli, u samoj srži ove škole leži uverenje da čovek treba da živi u skladu sa prirodom, da svet funkcioniše na principima logike, (monističke) fizike i (naturalističke) etike, a da je za sreću neophodno odricanje od beskonačnih poriva i želje za zadovoljstvom, kao i od straha. Ukratko, bićete srećni i mirni ako živite u trenutku, ako ste svesni protoka vremena, ne traćite ga na brigu o stvarima koje se još uvek nisu desile, i živite u skladu sa najvišim dobrom – vrlinom. Osnovne (stoičke) vrline su razumnost, umerenost, hrabrost i pravednost.
Iako se termin „stoički“ danas kolokvijalno upotrebljava za ljude koji uspevaju da ostanu mirni pred izazovima stresa, provokacija i drugih spoljnih faktora, stoicizam nudi mnogo više praktičnih saveta.
Treniraj stres, biraj svoje bitke
Postoji priča da je Katon mlađi, tzv. idealni stoik, imao običaj da izlazi napolje u neobičnoj odeći, izlažući sebe podsmehu i podrugljivim komentarima. Time je učio da bude otporniji na reakcije sredine i pripremao se za neke veće teškoće koje život neminovno nosi.
Praktičan savet stoika glasi: s vremena na vreme dobrovoljno izloži sebe mukama da bi video da možeš da izdržiš mnogo više nego što misliš, kao i da bi bio spreman na buduće izazove.
Na istoj liniji je i dobrovoljno odricanje od, recimo, hrane – mnoge religije takođe sadrže praktikovanje posta u različitim oblicima, a to je samo jedan od vidova pripremanja tela i uma na nemaštinu i teške životne okolnosti.
Stoicizam sadrži i jedan izuzetno koristan savet: biraj svoje bitke. Postoje stvari na ovom svetu koje možeš da kontrolišeš i oko kojih treba da se trudiš, ali postoje i neke koje su apsolutno izvan tvoje kontrole. Razlikovanje te dve kategorije može da uštedi mnogo dragocenog vremena i energije, a mirenje sa činjenicom da na neke stvari jednostavno ne možemo da utičemo je oslobađajuće.
Prethodni saveti zvuče prilično očigledno i intuitivno, što je uglavnom slučaj sa najvećim mudrostima na svetu: tako najpametnije stvari možete da čujete od svoje bake (a ja sam to čula od Nasima Nikolasa Taleba). Jedna od takvih mudrosti, koje u različitim verzijama pripisujemo različitim autorima, nalaže da će nam život biti onakav kakve su nam misli.
Srž te pouke takođe je sadržana u stoičkom učenju koje smatra da ne treba da gajimo iluzije o svetu oko nas, jer to nužno vodi razočaranju, već treba razumno da promišljamo stvarnost onakvu kakva jeste. Postojimo mi, postoji realan svet oko nas, i postoji način na koji razmišljamo o njemu – u zavisnosti od realističnosti naših misli, osećaćemo se dobro ili loše, ali je važno da ta osećanja ne budu zasnovana na iluzijama.
To je jedna od ideja koja čini osnov relativno novog pravca u psihoterapiji – racionalne emotivno bihevioralne terapije (REBT) koja od 1950ih do danas ostaje izuzetno uticajna, a trenutno i sve popularnija u Srbiji. Njen utemeljivač, Albert Elis, koncipirao je REBT pod velikim uticajem stoicizma, a on pripada intelektualnom pokretu koji se određuje kao kao moderni stoicizam.
Moderni stoicizam (različit od filozofskog pravca neostoicizam iz XVI veka) razvija se, u različitim oblicima, u XX veku kroz obnovljeno interesovanje za antičku školu misli. Jedna od osnovnih razlika u odnosu na klasični stoicizam tiče se imperativa života u prirodi, što je danas teže izvesti, pa moderni stoicizam pokušava da pomiri antičke ideje sa realnošću modernog sveta.
Bilo da tražite mir od svojih misli, beg od brzine svakodnevnog života, ili razmišljate o večitim pitanjima poput dostizanja sreće, praktične mudrosti stoika (kako antičkih, tako i modernih) nude korisne savete za život u XXI veku. Ako ne znate gde da počnete sa čitanjem, neka od kapitalnih dela stoicizma su Senekina Pisma prijatelju, Epiktetovi Razgovori, kao i Meditacije Marka Aurelija.
