Deci malo treba da nauče nešto. Za igru u parku, recimo, samo im dajte instrukcije, eventualno im pokažite i oni će naučiti da se igraju. Isto je i sa sticanjem radnih navika. Treba im objasniti da domaći zadatak mora da se uradi i povremeno, po potrebi, sesti s njima, ako negde zapnu, i dati im usmena objašnjenja i upustva.
Napomenuti im da je normalno da odrasli idu na posao da rade, a da deca idu u školu da uče. Najvažnije je biti dosledan i istrajan po pitanju mesta i vremena kad će se raditi i podsticati dete da što više samo uči i radi zadatke, pa i po cenu da odgovori i zadaci ne budu na očekivanom i poželjnom nivou. Ovo je ukratko savet beogradskog učitelja Dejana Gigića kako da roditelji nauče osnovce da uče, a sutra da rade. Ukratko, da budu odgovorni prema radnim obavezama. Učitelj koji 31 godine radi s mlađim osnovcima kaže za “Vesti” da deca stiču radne navike u prvom razredu, a da je tu najbitnija uloga roditelja.
Pesma i crtež
– Stalno im pričam da je tih godinu dana presudno. Nađite detetu mesto gde će da uči. Budući da deca vole da se pitaju, neka ono odredi kada će raditi to malo šta ima od domaćeg, recimo pre ili posle igranja u parku. Kad donese odluku, nema odstupanja! To se odnosi i na roditelje. Nema popuštanja tih godinu dana, samo bolest može biti opravdanje. Kad dete vidi da ste vi uporniji od njega, shvatiće da vi verujete da je učenje zaista važno i prikloniće se. Ako mu tada stvorite radne navike, kasnije dete neće imati problema s učenjem, samim tim ni roditelji – ubedljiv je učitelj, inače protivnik “labavog” vaspitavanja kojim vlada stav “pusti, polako, naučiće vremenom “.
Gigić uverava da deca, ako kao mala ne steknu naviku da uče, nikad je neće ni steći!
– Roditelji treba da imaju uvid u to šta im dete radi i ne treba da ga štite od učenja. Ne treba da ga štite preterano od bilo čega. Treba da nauče dete da bude samostalno, da sutra zna da funkcioniše bez njih, da bude vredno i radno, da opstane – u dahu nabraja.
Učitelj Dejan naglašava da deca u prvom i drugom razredu uglavnom vole da uče, da savladaju nešto novo. Zato predlaže roditeljima da to i provere tako što će detetu nešto pokazati.
– Odsvirajte nešto, otpevajte, napravite, nacrtajte, bilo šta i videćete koliko su srećni kad nešto novo nauče. Čak i s dopunske nastave, zbog koje moraju da ostaju u školi posle redovnih časova, izlaze zadovoljni kad urade nešto što ranije nisu znali. Kad nauče novo, dobiju na samopouzdanju, otud sreća – objašnjava pedagog koji insistira na tome da deca vole da budu uspešna, uprkos mišljenju mnogih.
Uspeh kao motiv
Da bi to dokazao roditeljima, dogovorio se s njima da deca, po potrebi, desetak dana ostaju 10 minuta duže u školi.
– Dam im zadatak, ne težak, ipak je kraj dana. Kažem im da ga urade sami i da ne mogu da idu kući dok ga ne urade. I da nema prepisivanja, šta inače rade u prvom razredu jer su nesigurni. Tako ih učim da se pomuče malo i da se oslanjaju na sebe, da shvate da mogu sami nešto da urade.
Neko će uspeti iz prvog,a neko iz petog pokušaja, ali će uspeti. Bude negodovanja, naravno, ali samo prvih nekoliko dana. Posle desetak dana, svi nauče da moraju prvo sami da završe obaveze, pa da idu kući. Svi urade zadatak jer niko neće da ostaje poslednji i, što je najvažnije, zadovoljni idu kući jer su sami uradili zadatak – navodi ponosno učitelj.
Napominje da decu treba pohvaliti kad urade šta treba “jer vole da dobiju povratnu informaciju da su nešto savladali”.
– Zato im dajem smajliće, crtam im, malo se glupiram njihovim jezikom. Oni oduševljeni, bude im sve to zanimljivo, pa hoće još zadataka. Vole kad vide da su uspeli. Pa svi volimo da smo uspešni u nečemu, zar ne? Tako i deca – dodaje učitelj.
Posebno je kaže zadovoljan što se u njegovim odeljenjima napravi takva atmosfera da svi žele da budu uspešni. Nema kod njih prozivanja da je neko štreber. Čak i ako se pojavi neko da to govori, bude ingnorisan od ostalih, pa prestane.
– I nije najbitnije biti najbolji u učenju već želja da probaju, da se potrude da budu dobri. Govorim svima da nije strašno dobiti dvojku. Strašno je ako neće da se potrudi da je popravi. Nema kukanja već dete treba da shvati da je dvojku dobilo jer nije radilo, ali ako bude uči, popraviće je. Ako se potrude, 90 odsto đaka može da dobije peticu, a ostali da pitaju kad mogu da poprave trojke – tvrdi učitelj na osnovu decenijskog iskustva.
Da ne bude zabune, ne mogu svi da budu uspešni u svemu jer to dosta zavisi i od talenta i vremena uloženog u učenje i vežbanje, ali i od podsticaja porodice, učitelja i nastavnika.
– Poenta je da svi požele da se trude, da budu što bolji mogu – naglašava Gigić ponavljajući mantru da se učenje isplati, za šta su dokaz neki njegovi bivši đaci, koji su veoma uspešni u zemlji i svetu
Telefoni kradu vreme
Roditelji treba da imaju u vidu da se 70 odsto navika usvaja do sedme godine života.
– Kažu “nemoj da pušiš”, a drže cigaretu, “nemoj da piješ”, a piju kod kuće, “nemoj da visiš na telefonu”, a oni sede po pet sati. Od tog posla nema ništa jer deca uče primerom, gledajući roditelje šta rade, ne toliko slušajući šta govore. Zato treba pripaziti na ponašanje pred decom – naglašava on.
Kad već spomenu mobilne, osvrnuli smo se na savremenu tehnologiju, jednu od najvećih boljki današnjice. Mišljenja je da mališani pre 12. godine ne treba slobodno da koriste telefone.
– Dete nije u stanju da odoli čarima moderne tehnologije. Pa mnogi stariji ne mogu. Mislim da je za uzrast mojih đaka (mlađi osnovci) telefon nepotreban. Ili ako ga imaju, neka budu neki najobičniji, da mogu da se jave i pozovu. A ne ovi moderni s pristupom internetu zato što ovi mali nisu u stanju da procene šta je dobro za njih, a šta ne. Da pomerim granicu još više. Neka imaju i internet, ali uz ograničen pristup, što se može podesiti na modernim telefonima. U svakom slučaju, neophodno je veće angažovanje roditelja – smatra učitelj Dejan.
Prema njegovom mišljenju, umesto da vise na telefonima, deca treba da budu što više s vršnjacima, a idealno bi bilo da se igraju na svežem vazduhu.
– To je bitno za njihov normalni psihofizički razvoj. Svaki ortoped će vam reći da deca treba što više da trče i skaču, da je deci potrebno kretanje da bi im bile zdrave kosti, da bi odrasli u zdrave ljude – napominje on.
Strpljenje najbitnije
Koliko će dete napredovati u nečemu zavisi od učenja i vežbanja, ali i od strpljenja roditelja. Treba imati razumevanja za njih ako uče nešto novo, na primer, da sviraju neki instrument, te strpljivo sačekati napredak. Biće u početku njihovo vežbanje “pakao za uši”, ali će to trajati samo mesec dana. E, onda manje-više počinje muzika za uživanje.
