Dvomesečno primirje je počelo krajem oktobra 1876, pod nadzorom komisija velikih sila. Bio je to prvi pokušaj na Balkanu da se obrazuje međunarodna vojna posmatračka misija, kakva će u 20. veku biti jedno od glavnih oruđa Ujedinjenih nacija na ratištima širom sveta. I onda, kao i danas, bilo je strana koje su takav sporazum pokušale da izigraju i omalovaže.
Kada je Velika Britanija predložila održavanje diplomatske konferencije u Carigradu, koje je trebalo da radi na sudbini Bugarske, Bosne i Hercegovine, ruski car je obrazovao Južnu armiju pod komandom Velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča i poslao svoje obaveštajce u Srbiju da bi ispitao kako stoji srpska vojska i da li bi mogla da nastavi rat protiv Turske.
Srpska vlada je odgovorila da je spremna da nastavi rat sa Turskom, ali pod uslovom da sklopi odgovarajući ugovor sa Rusijom o vojnoj saradnji. U njemu je trebalo da izrazi svoju nameru za proširenjem prema Bosni i Staroj Srbiji, dok bi Hercegovina bila prepuštena Crnoj Gori.
Petrograd je pristao da o tome razgovara, ali pod uslovom da emisar iz Srbije ne bude Jovan Ristić, ministar spoljnih poslova, nego bivši premijer Jovan Marinović, kao lični izaslanik kneza Milana Obrenovića.
Marinović je otputovao u Petrograd. Rusi nisu odbili srpski predlog o savezu, ali nisu hteli ni da se obavežu da će ući u rat. Sve je zavisilo od ishoda Carigradske konferencije i stava drugih velikih sila.
Obećana je pomoć u novcu, a za proširenje Srbije je rečeno da "može Srbija imati izgled na teritorijalnu naknadu po meri usluga i evropskih prilika".
Srbija nije znala da je Rusija već obećala da se neće buniti ako Austrija okupira Bosnu i Hercegovinu. U Beograd je potom došao izaslanik ruskog Ministarstva vojnog, general Nikitin, koji je doneo milion rubalja, poklon ruske vlade. Ali, nekoliko dana kasnije, ruska vlada je generala vratila, a isplata pomoći je prekinuta. Za 150.000 rubalja koliko je do tada stiglo, kupljeno je nekoliko hiljada pari vojničke obuće, pušaka i municije. Srbija je tada pod oružjem imala 130.000 ljudi.
