Srbiju je poslednjih dana uzdrmao pravi ekološki skandal. Zbog izlivanja 70 tona mazuta u reku Moravicu, u opštini Ivanjica proglašena je vanredna situacija. To je samo još jedna u nizu situacija sa katastrofalnim posledicama po životnu sredinu Srbije. Direktor Ekološkog pokreta Novog Sada Nikola Aleksić za “Vesti” govori o posledicama ekološke neodgovornosti koja vlada već godinama.
Šta je ključni uzrok ogromne zagađenosti životne sredine u Srbiji?
– Da bismo se bavili zaštitom životne sredine, moramo najpre da zaštitimo duhovno nasleđe. Kada je ono zagađeno, dolazi do svih ostalih zagađenja. U Srbiji je mentalno zagađenje ogromno, a to dovodi do nebrige prema životnoj sredini. Neodgovornost koja vlada svuda oko nas ne čuva našu sredinu. Nemamo državu, parlamentarni sistem, zakone, pravosuđe. Ni jedan jedini segment društva ne funkcioniše. Kako onda u tim uslovima da uopšte pričamo o zaštiti bilo čega, a kamoli ekologije.
Ko snosi najveću odgovornost?
– Situacija sa izlivanjem mazuta je samo vrh ledenog brega, a ako ćemo pravo, najmanje važan događaj ako pričamo o neodgovornosti prema životnoj sredini. Do toga može doći greškom, a mnogo su gore svesne i namerne nebrige kojih je mnogo više. Kada su Srbiju pogodile poplave, isplivali su i mnogi problemi zagađenih reka, a u medijima se nekako stalno pričalo o odgovornosti građana i njihovoj ekološkoj svesti. A to je potpuno pogrešno. To je podvala, okrenut mehanizam odgovornosti. Za tako loše stanje nisu odgovorni građani, već lokalne samouprave. Ne možemo osuđivati ljude i reći kako građani nemaju ekološku svest. Vi kupite flašu vode u supermarketu, a onda nemate predviđeno mesto da bacite tu plastičnu flašu. I onda dođe do toga da ljudi bacaju tamo gde se najmanje vidi, a to su korita reka.
Gde je odgovornost vlasti u svemu tome?
– Na toliko mnogo polja možemo da vidimo tu neodgovornost. Na prste jedne ruke možemo izbrojati opštine koje imaju deponije. Grad Novi Sad je svojevremeno hteo da prebaci komunalnu deponiju usred centra zaštićene zone nacionalnog parka Fruška gora. Naše udruženje se borilo protiv toga, i srećom uspeli smo. Imamo i primer Priboja na obali Lima koji nema deponiju. Pa se svi s pravom možemo zapitati gde se odlaže đubre. Podsetiću i na opštinu Golubac. Imao sam priliku da vidim kako oni rešavaju problem smeća. Kamioni dovoze đubre na uređeni plato na obali Dunava i onda se to sipa u reku. A to nije jedina opština u kojoj to rade. Svi vodotokovi u Srbiji su zagađeni otpadnim vodama ili đubretom. Ti koji to rade računaju da će vodostaj porasti i da će voda to odneti. Sećam se jednog februara kada su ronioci tražili telo utopljenog dečaka. Pričali su mi da su ronili između starih veš-mašina, šporeta, automobilskih guma. Uprava Đerdapske klisure godišnje izvuče tone smeća iz zaštitnih mreža. Prošle godine su se pojavile stotine buradi sa hemijskim otpadom zakopanih u zemlji. U Novom Sadu je zakopano više od hiljadu tona, u Obrenovcu je pronađeno 600 buradi. Kako je moguće da se to dešava? Kako je moguće da se građani truju na taj način i da niko to ne sankcioniše? Mi ubijamo naše reke, potpuno svesno, time što znamo kakve posledice sve ovo o čemu sam govorio ima, a ne preduzimamo ništa. Od te činjenice ne smemo da bežimo, i ne smemo da zatvaramo oči.
Kako to može da se promeni?
– Ovakva država kakva je trenutno ne može ništa da promeni na planu zaštite životne sredine. Oni koji su Ustavom zaduženi da štite životnu sredinu, treba to da rade. A ne rade. Oni su za to plaćeni. Mi moramo da se očistimo od vrha. Teret izlaska iz ekološke krize treba prebaciti na lokalne samouprave. Po Ustavu, oni treba da štite životnu sredinu, rešavaju komunalne probleme, rešavaju probleme čistoće, zelenila… U Srbiji postoje samo četiri opštine sa pogonom za prečišćavanje otpadnih voda, od čega je jedna neispravna. Beograd je jedina evropska prestonica koja nema fabriku za preradu otpadnih voda. Na 17 mesta u Beogradu se direktno, bez ikakvog prečišćavanja izlivaju u reke fekalni otpad. Mnogo zagađujemo Dunav. Odgovornost leži na onima koji to dozvoljavaju, a ne na onima koji to čine.
Da li pojedinci entuzijasti mogu da pomognu životnoj sredini?
– Potpuno je pogrešno nadati se da entuzijastični pojedinci mogu da očiste gradove. Dešava se da se prave akcije u kojima se deca angažuju i zajedno čiste svoj životni prostor, okolinu. To je pogrešan pristup. Oni koji žele da očiste svoju zemlju, treba da odu i održe protest pred onim institucijama koje su zadužene da čiste životnu sredinu. Ko je nezadovoljan stanjem u svojoj životnoj sredini, nek se okupe pred javnim preduzećima čistoće, nek traže ostavke direktora. Ekološka prosvećenost ne može da se uspostavi u državi koja ne funkcioniše. To je sve međusobno povezano. Nema zakona, inspekcija, nema ničega.
Namerili se na Frušku goru
Godinama se šuška da će Srbija postati nuklearna deponija Evrope. Da li je to realno da se dogodi?
– Moja saznanja kažu da se na tome već uveliko radi. Fruška gora će se proglasiti za najidealnije mesto za odlaganje nuklearnog otpada Evrope. Od javnosti se to krije, a već se radi studija o proceni životne sredine te regije kako bi se videlo da li je izabrana dobra lokacija. A svi će o tome ćutati, i pustiti da postanemo deponija za sve najgore što dolazi spolja.
Čuvar prirode
Nikola Aleksić, rođen je u Somboru 19. decembra 1947. godine gde je završio srednju medicinsku školu-laborantskog smera. Posle odsluženog vojnog roka i kratkog rada u struci, 1969. godine odlazi u Novi Sad gde upisuje Medicinski fakultet.
Kao društveno aktivan čovek 1989. ulazi u Skupštinu grada Novog Sada. Godinama obavlja funkciju direktora Ekološkog pokreta Novog Sada. Do sada je organizovao više od 350 javnih tribina iz oblasti ekologije.
