Povodom 80 godina od formiranja Jasenovca, Muzej žrtava genocida u Beogradu objavio je više zbornika dokumenata od kojih se neka prvi put nalaze pred očima šire javnosti i dodatno osvetljavaju činjenice vezane za jedan od najvećih i najmonstruoznijih koncentracionih logora na tlu Evrope. Među novim izdanjima je i zbornik “Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica” autora Veljka Đurića Mišine, direktora Muzeja žrtava genocida, u kom su prvi put objavljena svedočenja logoraša data 1942. godine pred Komesarijatom za izbeglice i preseljenike u Beogradu. Zbornik je nemoguće nabaviti u slobodnoj prodaji, a u Muzeju navode da se knjiga može naručiti mejlom na adresu: office@muzejgenocida.rs posle čega će proslediti uputstvo o uplati novca za pokriće troškova ili dobrovoljnu donaciju.
Komesarijat za izbeglice i preseljenike je 1942. obavio razgovore sa desetinom logoraša Jasenovca koji su uspeli da prežive ovaj koncentracioni logor i dokopaju se Srbije. Povodom 80 godina od formiranja ovog logora, Veljko Đurić Mišina, direktor Muzeja žrtava genocida, sve te ispovesti pretočio je u zbornik “Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica”.
Lončarova sećanja
Među tim ispovestima se izdvaja i ono koje je dao Vladimir Ločar, šumarski inženjer i sreski šumarski referent kod sreskog načelstva u Pakracu.
On je transportovan u ovaj logor smrti 24. decembra 1941. – nakon što su ustaše sprovele raciju u Pakracu i Lipiku kada su pohapsili većinu muškaraca srpske nacionalnosti.
“Poznato mi je, da je u mesecu januaru 1942. godine u logor Jasenovac stizalo više grupa Srba iz raznih mesta, a najviše iz Bosne, i da su ustaše ove Srbe likvidirali odmah po dolasku u logor, ali mi pobliže o tome nije ništa poznato. Jedino sam ja sa još oko 60 Srba bio određen da pokopam tu grupu ubijenih Srba. Njihovi leševi ležali su na pomenutom logorskom groblju i bili su ukočeni. Po odelu sudeći zaključio sam, da su to bili seljaci iz Bosne. Mi smo morali iskopati nekoliko većih jama oko jedan metar duboke. U ove jame zakopali smo leševe ubijenih Srba. Pre toga jedna druga grupa Jevreja – zatočenika svukla je odela sa ovih ubijenih Srba i odnela u logorski magazin u korist nezavisne države Hrvatske. Naime, sa svih leševa pobijenih Srba i Židova svlače se odela i spravljaju u logorski magazin u korist Nezavisne države Hrvatske. Za vreme dok smo mi leševe ubijenih Srba pokopavali, ustaše su iz obesti ubili dvojicu mojih drugova, koji su sa mnom radili i to jednog, što je prema oceni ustaša otišao predaleko da obavi nuždu, a drugog što je po oceni ustaša polagano radio. Imena njihova ne znam”, jedno je od upečatljivih sećanja ovog preživelog logoraša.
Masovne likvidacije
Međutim, njegovo svedočenje je dragoceno i po tome što je opisao šta se u tom periodu događalo u logoru Stara Gradiška.
Tamo je prebačen 29. januara 1942. Kako je ispričao, muškarci su u ovom kazamatu bili smešteni u barakama unutar lodorskih zidina.
“A izvan toga zida, smeštene su žene i deca, tamo dovedeni. Tokom meseca aprila 1942 godine, odvedeno je iz toga logora ženskog oko 500 žena i dece, Srpkinja i Židovki u Jasenovac i tamo su svi ubijeni. Na isti način početkom meseca maja odvedeno je u Jasenovac i tamo ubijeno oko 40 Srba – seljaka iz sela Mlaka kraj Jasenovca. Ovi seljaci su bili nesposobni za rad u Nemačkoj, pa su ih ustaše kao nepotrebne likvidirali”.
Vladimir Lončar je ispričao još jeda slučaj masovne likvidacije kojoj je prisustvovao, a odigrala se sredinom maja 1942, kada je u Staru Gradišku dovedeno oko 500 Srba – seljaka iz Vojnića, Slunja i Vrgin Mosta.
“Ova grupa Srba, seljaka određena je odmah za rad i otpremljena u Zemun. Iz ove grupe izdvojili su ustaše oko 40 Srba, koji su usled starosti i telesnih mana bili nesposobni za rad, pa su ih odmah automobilom odvezli u Jasenovac i tamo ubili.”
Vladimir Lončar je u grupi od oko 700 Srba, zatočenika Stare Gradiške, 20. maja 1942. prebačen na današnje beogradsko Sajmište, a tokom Drugog svetskog rata jedan od najvećih ustaških kazamata u Zemunu.
“U Zemunu smo svi bili smešteni na sajmištu u paviljonima i ja sam tamo ostao do 27 maja 1942 godine, kada sam sa još 25 Srba prebačen u Beograd. Ostali su Srbi ostali iza mene u Zemunu. Iza mene ostalo je u Staroj Gradiški još oko 100 Srba – zatočenika, te oko 3.100 žena, većinom Srpkinja”, ispričao je Lončar.
Krvoločni zločinci
Lončar je naveo i neka imena ljudi koji su rukovodili ili bili u sklopu čuvarske službe logora Jasenovac i Stara Gradiška.
“Od ustaša u logoru u Jasenovcu poznati su mi: Luburić Vjekoslav, ustaški satnik i poverenik za logore; Miloš Ljubo, ustaški poručnik i komandant logora; Pavličević, ustaški poručnik; Matković ustaški zastavnik, koji je kao dobar ustaša posle promaknut za ustaškog poručnika, Mujo, ustaški zastavnik; rodom iz Bosne, Modrić ustaški zastavnik.
U logoru u Stroj Gradiški poznati su mi ustaše: Ustaški poručnik; Gadžić, Barbarić, Nemet Petar, po zanimanju remenar iz Pakraca. Kao ustaše služe u oba logora najvećim delom Hrvati iz Like i Hercegovine, te Muslimani iz Bosne. Svi su oni sa malim izuzetkom krvoločni.”
Kazna za grip – smrt
“U logoru u Staroj Gradiški bili su većinom razni zanatlije, kao krojači i obućari. Oni su tamo za ustaše radili, a mi ostali bili smo pomoćno osoblje. Brinuli smo se za čistoću u logoru. Režim u ovome logoru bio je donekle bolji, nego u Jasenovcu. I hrana je bila nešto bolja. U mesecu aprilu 1942 godine, većina zatočenika obolela je od gripa. Radi toga posao je u logoru zapeo. Ovo se nije sviđalo ustašama, pa su jedne noći oko 40 bolesnika izvukli iz soba i bolnice, potrpali ih na kamion, odvezli u Jasenovac i tamo ubili. Tada je ubijen, koliko je meni poznato Binenefeld, Židov-dečak od 14 godina, rodom iz Pakraca, koji je bio oboleo od gripa”.
