U Sarajevu, na sarajevskom ratištu, ubijeno je oko 3.000 Srba, od kojih oko 120 dece, a još se traga za 200 nestalih civila i vojnika. Ako imate u vidu – šta su i ko su žrtve rata, siguran sam da je više od 80 odsto zločina nad Srbima Sarajeva ostalo nerešeno. Istovremeno, Sarajevo je danas najveći starački dom za Srbe na Balkanu i u njemu se ne rađaju srpska deca.
Ovo, u razgovoru za “Vesti” ističe Dušan Šehovac, predsednik Centra za društvena istraživanja, tranzicijsku pravdu i demokratiju – “Istina i pravda” iz Sarajeva.
Šehovac ističe da je odluka Gradskog veća grada Sarajeva o podizanju spomenika “sugrađanima” na stratištu Kazani puna kontroverzi i da su morali da se uvaže apeli Srba da te žrtve budu “vidljive” – ispisivanjem njihovih imena na ćirilici ili pravoslavnim obeležjima.
Dvostruki aršini
Šta je sporno u odluci Gradskog veća Sarajeva o izgradnji spomenika za žrtve jame Kazani?
– U Gradu Sarajevu postoji desetine spomen-obeležja na kojima stoji da su na određenom mestu srpski zločinci počinili zločin. Nigde se ne navodi da su žrtve Bošnjaci, nego se javnost obaveštava da su žrtve građani. Na primer, na spomen-ploči na Markalama piše “Na ovom mestu srpski zločinci …ubili…građana Sarajeva”. Imajte u vidu da sada, prvi put jedna od institucija, strana u građanskom ratu u BiH, gradi spomenik žrtvama naroda sa kojim su ratovali. Ovaj slučaj je zbog toga pun kontroverzi. Gradsko veće naglašava da se spomen-obeležje podiže ubijenim sugrađanima i obrazlažu da nema potrebe naglašavati nacionalnost žrtava. Dakle, ovo neće biti spomen-obeležje ubijenim Srbima, ali, imajući u vidu da je većina žrtava srpske nacionalnosti, mislim da je Gradsko veće i gradonačelnica trebalo da tragaju za idejnim rešenjem u kom bi na neki pogodan način pokazali, označili da se ovde radi prevashodno o srpskim žrtvama. Zato podržavam predstavnike srpskog naroda iz Republike Srpske koji predlažu da se na adekvatan način, koristeći neke od identiteta srpskog naroda kad pišu imena i prezimena srpskih žrtava to rade sa ćiriličnim pismom i kraj imena postave pravoslavni krst. To je minimum.
Nedavno ste napisali da Spomen-obeležje Kazani zapravo nije posvećeno žrtvama ratnih zločina već da je to nešto drugo, da je to posvećeno žrtvama ubistava koja su se desila u doba rata?
– To i jeste “kvaka” odluke Gradskog veća Sarajeva o izgradnji ovog spomenika. Žrtve koje su ubijene pa bačene, kasapljene, paljene ili posipane krečom i na kraju bačene u jamu Kazani su po svim elementima: po vremenu u kom su se desili zločini, a to je ratno vreme; po izvršiocima, a to su komandant i pripadnici 10. brdske brigade Armije Republike Bosne i Hercegovine su žrtve ratnih zločina. Međutim stvarno, pravno-formalno, oni su žrtve ubistava, naročito okrutnih ubistava po presudama sarajevskih sudova. Ukupno 14 pripadnika Armije Republike Bosne i Hercegovine su osuđeni za ubistvo i naročito okrutno ubistvo. Imajući ove činjenice nadam se da gradonačelnica i gradski većnici znaju, a oni sami znaju zašto ovo rade, da se u gradu Sarajevo podiže prvo na Balkanu spomen-obeležje građanima koji nisu žrtve ratnih zločina, nego su žrtve ubistava, naročito okrutnih ubistava.
Strategija Bošnjaka
Koji su još zločini u Sarajevu ostali nerasvetljeni kada je reč o srpskim žrtvama?
– Ovo je prilika da vas a i vaše čitaoce podsetim da žrtve rata nisu samo ubijeni, poginuli i nestali građani. Žrtve rata su i logoraši, internirane i raseljene, izbegle osobe, žrtve silovanja i drugih sličnih tortura, žrtve su i svi oni kojima je imovina opljačkana… U stvari, žrtva rata je svaki čovek koji je oštećen na više načina i koji je izgubio kvalitet života sa kojim je ušao u rat. U Sarajevu, na sarajevskom ratištu ubijeno je oko 3.000 Srba, od kojih oko 120 su bila maloletna deca. Oko 4. 000 srpskih rodoljuba je poginulo braneći svoje porodice, svoje domove i zavičaj. Još se traga za oko 200 nestalih civila i vojnika. Ako imate u vidu – šta su i ko su žrtve rata, siguran sam da je više od 80 odsto zločina nad Srbima Sarajeva ostalo nerešeno. Ostalo je da se sudi za stotine zločina nad civilima i zarobljenim vojnicima koji su se desili na teritoriji grada koje je u ratu kontrolisala vlast i vojska Republike Bosne i Hercegovine. Predstoji kvalitetna istraga i rad na optužbama nad logorašima, civilima i zarobljenim vojnicima. Ako je istina da je trajno grad Sarajevo od 1992. do danas napustilo oko 125.000 Srba, da ih danas ima ispod 10.000 hiljada, i oni koji su otišli i ovi koji su ostali mogli bi pričati godinama o zločinima nad njima i njihovim gubicima. Ne sme se zaboraviti da je Sarajevo posle Beograda, pre rata, imao najviše Srba i oni su bili građani sa izuzetnim kompetencijama i izuzetnim kvalitetnim ulogama, poslovima koje su imali u Sarajevu.
Žele li Bošnjaci, ali i predstavnici međunarodne zajednice da čuju za srpsku istinu?
– Bošnjaci koji dugo godina grade i svetu se pokazuju kao jedine žrtve građanskog rata ne žele da pomognu ili učestvuju u prezentacije istine, ili srpske istine o građanskom ratu i sadašnjoj BiH, a posebno o Sarajevu koje je za njih opkoljeni grad, grad heroj. Od samog početka građanskog rata do danas, oni su pokazali mudrost i imali su novca pa su kupili one koji su gradili svetsko javno mnjenje da se pokažu kao žrtve, dobri momci i da prikažu Srbe kao loše momke na Balkanu. Političko preovladavajuće bošnjačko Sarajevo još nije spremno da prizna i obeleži mesta ratnih zločina gde su ubijani Srbi a i drugi, pravdajući se da bi to bilo izjednačavanje žrtve i agresora, izjednačavanje časne Armije Republike Bosne i Hercegovine i nečasne Vojske Republike Srpske. Dokaz da su mnoga ubistva, zločini nad civilima Srbima, na primer u Sarajevu i Srebrenici, ostala neosvetljena je podatak da su Srbi za zločine nad Bošnjacima dobili više od 1.000 godina a Bošnjaci za zločine nad Srbima 50 godina.
Živite u Sarajevu. Kako je biti Srbin u ovom gradu?
– Nema ništa teže, složenije i zahtevnije biti rezidentni, svakodnevni i svakonoćni, slobodni i nezavisni – autohtoni Srbin u Sarajevu. Sarajevo ima zapravo nekoliko grupa Srba. U prvoj ih je najviše i to su oni – “Bakirovi Srbi”. Posebno je danas dobro ratnim i poratnim saradnicima njegovog babe koji uživaju u svim mogućim privilegijama. Oni su zaduženi da svakodnevno učestvuju u cirkusu u kome se prikazuje multietničnost Sarajeva. Druga grupa Srba su oni Srbi koji su bili pripadnici Vojske Republike Bosne i Hercegovine, i posebno ako su oženjeni Bošnjakinjama imaju određenu sebi korisnu ulogu. Svi zajedno služe za pokazivanje da u Sarajevu ne postoji diskriminacija, iako podaci govore da samo 1, 7 odsto Srba je zaposleno u entitetskim, gradskim i opštinsklim institucijama i organizacijama. Treću grupu čini nekoliko hiljada “Dodikovih Srba”, koji su zaposleni u državnim institucijama i na posao dolaze iz Istočnog Sarajeva, Republike Srpske. Njima je u Sarajevu dobro, imaju dobre plate i lak posao, po danu su u Sarajevu a kad im padne mrak na oči, onda su u Republici Srpskoj. I naravno ima i grupa Srba koji su u ratu bili na teritorija Grada Sarajevo koji je bio pod kontrolom vojske i vlasti RS. Da su bili prisutni ovde vide se u onom trenutku kad odlaze na bolje mesto, vidi se po smrtovnicama jer su oni deo staračkog srpskog stanovništva koje je ostalo u Sarajevu. Sarajevo je najveći starački dom za Srbe na Balkanu i u njemu se ne rađaju srpska deca.
Vodič rodoljubima iz Banjaluke i Beograda
Vi ste jedan od retkih Srba koji ste više puta posećivali jamu Kazani?
– U pravu ste. Više puta sam kraj jame položio cveće, zapalio sveću i pomolio se za smiraj duša srpskih žrtava. Srećan sam što sam bio i vodič ka Kazanima srpskim rodoljubima iz Banjaluke i Beograda koji su u novinama i na portalima objavili nekoliko patriotskih tekstova o zločinima nad Srbima u Sarajevu. Činjenica je i da je samo jedan predstavnik udruženja koje je proisteklo iz rata iz Republike Srpske obišao ovo stratište, a to je uradio u okviru posete Bakira Izetbegovića jami Kazani. Nekoliko Srba iz političke vlasti Federacije Bosne i Hercegovine posetilo je ovo mesto zločina i moram naglasiti da su oni predložili i zalagali se za izgradnju spomenika. Danas su predstavnici srpskog naroda iz Republike Srpske jako aktivni i zalažu se za istinu o stradanju Srba u Sarajevu iz daljine i blizine, ali nisu verski, politički, državni predstavnici Srba, a ni predstavnici boračkih organizacija imali osećaj da je vreme da dođu na Trebević, i da kraj jame Kazani lično i u ime svojih institucija i organizacija odaju počast srpskim žrtvama.
Čekajući istinu
Do kojih ste podataka došli istražujući zločine na Kazanima. Koliko je ljudi ubijeno, na koji način?
– Na punu istinu o ratnim zločinima, zahvaljujući neodgovornosti institucija i organizacija Bosne i Hercegovine, i entiteta još dugo ćemo čekati. Po tvrdnjama istraživača MUP-a Republike Srpske, u Sarajevu je ubijeno više hiljada Srba civila, što je u svom izveštaju potvrdila i komisija za Sarajevo. Predstavnik ovog Ministarstva Spasoje Tuševljak je izjavio da jama Kazani i njena okolina kriju tajnu o više od hiljadu ubijenih i na padinama, jamama Trebevića zapaljenih, krečom posipanim, kasapljenih srpskih žrtava. Sarajevo baštini “istinu” da je ubijeno na ovom području ili preneto sa drugih područja oko 50 žrtava, a do dana današnjeg ekshumirao 29 žrtava, od kojih je 17 identifikovano i čija imena će biti uklesana u kamen spomen-obeležja. Žrtve, a posebno Srbi u gradu, ubijane su na sve moguće načine: bacanjem sa zgrada, hladnim i vatrenim oružjem, neki od njih masakrirani, a na većini ekshumiranih se nalaze tragovi paljenja ili posipanja krećem da se zatru svi tragovi.
“Zločin” prepravili u “događaj”
Ovo nije i jedini slučaj da spomenici srpskim žrtvama ne smeju da imaju u nazivu da je nad njima počinjen zločin?
– Srpske žrtve u Sarajevu su od kraja rata “žrtve ratnih zbivanja”, “ratnih dešavanja”, a bošnjačke žrtve su od početka žrtve srpskih fašističkih agresora, srpskih zločinaca. Kada su porodice srpskih žrtava na spomen-obeležju na Čemrnu-Ilijaš uklesali tekst “Kao žrtve ratnog zločina iz proteklog rata u BiH”, nadležne opštinske službe opštine Ilijaš su im kao uslov da spomen-obeležje dobije građevinsku dozvolu zahtevale da se reč “zločina” zameni sa rečju “zbivanja”.
Najlakše je sakriti se u maglu
Od rata je prošlo toliko godina a mnoga ubistva Srba u Sarajevu su i dalje ostala nerešena i nekažnjena?
– Većina zločina nad Bošnjacima u Sarajevu su rasvetljena i većina Srba koja su počinila te zločine su osuđeni, mislim na pojedinačne zločine. Ostalo je još nekoliko slučajeva kolektivnih ubistava koja nisu procesuirana. Pod pritiskom međunarodne zajednice, osnivanjem Haškog tribunala za zločine nad nesrbima u Sarajevu osuđeni su generali Mladić, Milošević i Galić, Plavšićka, Karadžić, Krajišnik, Simatović i Stanišić. Nema nijedne presude u Hagu za zločine Bošnjaka nad Srbima u Sarajevu. Isti takav disbalans na štetu Srba možete videti ako pogledate presude Suda Bosne i Hercegovine i kantonalnih sudova. U Sarajevu preovladava narativ da je samo srpska strana rata činila ratne zločine, iako postoji desetine presuda o zločinima nad Srbima koje su počinili Bošnjaci. Javnost Sarajeva na sve načine opravdava te zločine kao pojedinačne, slučajne, nenamerne, neorganizovane i neplanske, a srpski zločini su u kontekstu agresije i genocida, planirani, organizovani, namerni i zato smatraju da ne postoji opravdanje da se podigne prvi spomenik žrtvama ratnih zločina nad nebošnjacima, a ima mnogo mesta gde su se desili ratni zločini nad Srbima i ostalim. Najlakše se sakriti u gustu sarajevsku maglu i pričati bajke o časnoj Armiji Republike Bosne i Hercegovine, koja se, po njima, branila, koja nije u Sarajevu planirala, organizovala i namerno počinila ratne zločine, nego su to počinili odmetnuti pojedinci iz armije i zato to nisu ratni zločini već ubistva u ratu.
