Izuzetno je muzikalan, raspevan, svira gitaru, popularan je, privržen porodici, sa svih poslova juri svom detetu, Sofiji i supruzi Zorani. Sem što ponekad reklamira i gucne "čivas", ima li Gordan Kičić neku manu?
"Imam ih puno, ali ne mogu da budem objektivan. Možda mi je mana što sam ponekad brži od samog sebe, impulsivan sam jako, ne sagledam celu stvar, pa odreagujem. Mogu brzo da se posvađam, pa mi je posle krivo. Umem da budem nadmen u nekim situacijama, ali sam svestan tih stvari, tako da na tome mogu da radim i da to poboljšam."
Živi u centru Beograda, u velikom, salonskom stanu. Ljubav njegovog života je ćerka poznatog sportskog komentatora Dobrosava Gajića. Dok se nije oženio, voleo je da sluša muziku u fotelji u kojoj je ploče slušao njegov tata.
Za Gordana Kičića gluma nije jurnjava na sto metara, već maraton. Još na studijama na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti snimio je čak 25 studentskih filmova!
Akademiju je upisao sa 17 godina. Bio je Ćopa u "Paviljonu" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Manuo u "Skupu", Muaron u predstavi "Molijer – još jedan život", Mića u "Beogradskoj trilogiji"…
Igrao je i u Beogradskom dramskom pozorištu, Zvezdara teatru i Malom pozorištu "Duško Radović". Ima 20 filmskih uloga. Već dva puta su mu kolege dodelile "Cara Konstantina" za najbolju ulogu.
Kada je Alisa Stojanović američkom reditelju Liju Tamahoriju pokazala neke naše filmove rekao je za Gordana: "Ovaj dečko je jedini savladao kameru. Mora da mnogo gleda filmove i ima široko obrazovanje". A Kičić je završio Američku srednju školu u Rusiji, u Moskvi.
Teča mu je slavni režiser Miša Radivojević. On je jedino dete u čuvenoj beogradskoj porodici. Otac mu je reditelj Branko Kičić, a majka Bojana je ugledan beogradski advokat. Deda mu se uspešno bavio spoljnom trgovinom, drugi je lečio Josipa Broza Tita.
|
Zoranina podrška– Mama i tata skupljaju isečke o meni iz novina. Supruga Zorana me podržava u poslu, što je u stvari najvažnije. Ona mene voli ne zato što se ja bavim glumom nego zbog mene i to je nešto zbog čega smo se mi negde i spojili. |
Učestvovao je u političkim protestima. Na venčanje mu je došao Boris Tadić.
– Borisa Tadića sam upoznao negde u vreme Đinđićeve vlade. Kada se sve to izdešavalo sa Zoranom meni je bilo potpuno prirodno da pomognem i dam svoj doprinos celoj toj stvari. Ali, sebe ne vidim kao neku političku figuru. Bio sam tu zbog sebe, zbog svoje porodice, meni je to bilo potpuno prirodno.
Noćne probe sa bendom
– Ključna stvar za moj život je bila Dramska grupa Radio Beograda Mike Aleksića u kojoj sam bio od četvrtog razreda osnovne škole, pa do Fakulteta. Kod Mike u grupi, on i dan-danas ima svoj dramski studio, deca mogu da budu samo u plusu, jer on zahteva od tebe da imaš svoje mišljenje, svoj stav, da na sebi svojstven način gledaš na stvari, na probleme, na život.
Mislim da je on mene formirao kao čoveka koji će da se bavi ovim poslom. To što sam proveo tolike godine kod njega mi je dosta pomoglo, jer prvo naučite da se nosite sa njim koji nimalo nije čovek koga, kako bih rekao, možete lako da prevarite, da mu podvalite. A s druge strane, ako imate stav, ako imate nešto iza čega stojite, on to poštuje. Sistem u kome stasavamo ne gaji tu vrstu individualizma.
Sofiju na jezike– Govorim ruski, engleski. Jedina stvar za koju mislim da ću terati Sofiju da uči su jezici. Svet je, na žalost, postao dvojezičan. Svi govore svoj jezik i engleski. Bez engleskog maltene ne postojite. Voleo bih da nauči i francuski, italijanski, španski, ruski, to su veliki jezici. Mala je još da je vodim u Ameriku. |
– Generalno, imam otpor prema svemu što moram. Roditelji su me upisali u muzičku školu. To je nešto čudno u čoveku, znate. Umesto da budem zahvalan roditeljima, ja sam odbijao sve što su me terali i nisam hteo da učestvujem u tome. To je neka vrsta bunta. To je bukvalno bilo usmereno prema roditeljima, što je odraz moje neinteligencije u tom trenutku. Ali, sve što me nisu terali, ja sam radio.
Ne volim kad me teraju. Iako sam nešto malo, dve godine išao na violončelo, četiri na klavir, to je bilo uzaludno.
Zato sam posle imao privatnog profesora, pa sam malo svirao kod Točka. Naučio sam da sviram gitaru što mislim da je super stvar. Zadovoljstvo kad imate bend iza sebe ne može da se meri ni sa čim, to je jedno od najvećih uživanja. To su mi drugari iz osnovne škole. Mi se nalazimo dva puta godišnje. Sviramo malo, kad imamo vremena, pošto su momci iz benda ljudi iz top karijera, advokati, imaju firme, tako da nam je to čisto hobi, u pravom smislu te reči. Više ne sviramo u mom stanu. Imamo prostorije u kojima probamo. To se uglavnom dešava noću, kad najmanje nedostajemo svojim porodicama. Ne stižem u poslednje vreme ništa od tih "vanškolskih aktivnosti".
– Mislim da su moji roditelji imali dovoljno vremena za mene, iako su tako mnogo radili. Valjda uvek može da bude bolje, ali tokom života shvatite zašto je bilo tako, imate opravdanje i razumete roditelje. Ne možete sve odgovore da dobijete kad ste mladi i kad postavljate pitanja, nego to ide sa životom i iskustvom.
Ne obazire se na zavist
– Ja sam oduvek bio vrlo otvoren prema ljudima. Na te neke negativne energije, na zlobu, zavist se nisam puno obazirao, prosto se nisam bavio tim stvarima. Smatram da mi svaki čovek priđe i razgovara sa mnom iz najbolje moguće namere, a i ako vidim da je u pitanju nešto drugo pređem preko toga, zato što na to ne možete da utičete.
U inostranstvo kod prijatelja– Izbegavam putovanja ako nekog tamo ne poznajem. To bi moglo da se okarakteriše kao da sam lenj čovek. Bilo gde da sam bio u inostranstvu, gde sam imao prijatelje koji su sa mnom proveli par dana ili više, potpuno dobijete drugu informaciju o tom gradu nego kad odete kao apsolutni stranac. Znamenitosti možete da gledate i u dokumentarnom filmu. |
Naravno, bilo je razočaranja, ali to je život i naučite s tim da se nosite. Nema potrebe da se fotografišem sa porodicom, da pokazujem svoje dete. Smatram da mi to ne treba i daće Bog da mi ne treba, jer nema potrebe, uopšte nema potrebe za tim.
Najvažnije je da se ne postane rob posla, već da to pretvorite u svoju prednost. Moja privatnost je isključivo moja i ne treba da je delim ni sa kim. Ako paparaci slikaju, ja ne mogu ništa, ali sigurno ih neću pozvati. I to se dešava.
– Dobio sam dete i to dete treba da vodi svoj život, kakav ona želi da vodi. To što je moja ćerka može da joj bude samo plus u nekom smislu, kasnije u životu možda i minus, ali ne treba na tome insistirati. Da vam kažem, na Zapadu je to isključivo biznis, postoji razlog zašto se to radi. Ako sam javna ličnost, ako hoćete da uradite ekskluzivni intervju sa mnom, sa mojom porodicom, što da ne. Postoji brojka, postoji menadžer koji će to da uradi, ali ću biti bogatiji za nekoliko desetina, stotina hiljada nečega.
U Srbiji toga nema. Pa, zbog čega bih ja sada deranžirao svoju porodicu? Retko dajem intervjue o privatnim stvarima, jer moj posao je da promovišem projekte u kojima učestvujem. To mi piše u ugovoru i sa zadovoljstvom radim. Zna se ko sam, odakle sam, šta sam. Za pevače je možda bitno, ali za glumce nije.
Pripreme za "Ustaničku ulicu"– Nisam uspeo da obezbedim novac za film "Kandže" pošto je možda bio preambiciozan za mene. Međutim, mislim da će film "Ustanička ulica" koji trenutno radim, pošto smo sredstva dobili na gradskom konkursu, biti jako zanimljiv. Tema je vrlo iskrena, smela. Mislim da ćemo snimati sledeće godine u ovo vreme. A te neke stvari koje nisam uspeo da proguram, u redu. Ne gledam prošlost. Idemo dalje. |
– Sam sam dao naziv svojoj producentskoj kući "Kombajn film". Mislim da glumac mora da bude duhovit. Čovek koji nije duhovit je siromašna ličnost. Ovaj život ne nudi baš puno sreće ako ga ne doživljavate na duhovit način. Kao producenta me intrigira da budem deo ovog vremena i iskažem razmišljanja koja me muče, o stavovima koje imam kao čovek. To me pokreće, da projekat ne bude puka zabava, nego filmovi sa porukom, sa stavom koji mislim da je ispravan. I dalje smo zemlja koja je podeljena na dve neke celine koje imaju mogućnost da se spoje. Treba na tome insistirati, jer samo sloga Srbina spasava. Ne može film ništa epohalno da promeni, daleko od toga, ali to su neke teme o kojima ljudi ne pričaju.
Profesija bez mistifikacije
– Kada mi neko pokazuje simpatije, pređem preko toga ili se jednostavno nasmešim. Nije to ništa. To je normalno. Ja idem kroz život ne gledajući na taj način stvari.
Sve nagrade sam dao roditeljima, jer to je super stvar, taj trenutak ne može da se poredi ni sa čim, ali to je posledica kvalitetnog rada i nadam se da ću u sledećem filmu ili predstavi krenuti iz početka. Ta vrsta mistifikacije, nekakve slave meni se uopšte ne dopada, pošto onda ne možete na pravi način da radite posao kojim se bavite.
– Uzimajući u obzir zemlju u kojoj živimo, trenutak u kojem živimo, ja ne mogu da se žalim i da budem nesrećan.
Kada sam bio primljen na Akademiju roditelji nisu bili presrećni zato što su bili svesni da je to jako neizvestan posao. Morate da imate pre svega sreće da vas neko vidi u pravom trenutku i da vam da prvu, drugu, treću ulogu. Ja sam imao sreće da dobijam različite uloge u različitim projektima, da se ne ponavljam, da izbegavam kliše. Sad je mami i tati super, lepo im je, šta da vam kažem, i drago mi je što imam posla. Najgore je za glumca kad ne radi.
– Sofija je dobro, raste. Priča, govori, trči, to je fenomenalno. Kad sam bio tri i po meseca u Novom Sadu, gledao sam svaki slobodan momenat da iskoristim da dođem kući, da budem s porodicom i to mi je davalo snage da posao završim do kraja.
Mislim da čovek nije ostvaren ako je uspešan samo u poslu, a ne u porodici. To su dve jako bitne komponente za život.
Istina je da jedno zbog drugog pomalo trpi. Ne trpi u pogrešnom smislu, ali ta neka vrsta, kako bih rekao, ustupaka, prilagođavanja, neophodna je za karijeru i život uopšte. Sofiju ću pustiti da sama odluči šta će. Jer, sve što su mene terali, radio sam kontra.
