Teško bolesna i usamljena penzionerka Rada Simić iz Šapca nikako da izađe iz začaranog kruga nesreće. Ovo potkrepljuje i sama činjenica da je prethodnih nedelja na sasvim bezazlen način polomila nogu.
Dane je provela u bolnici u nesnosnim bolovima, a od gipsa joj se noga dodatno upalila, zbog čega je morao hitno da se otkloni. Na svu tu muku, kuburila je sa osnovnim stvarima, zbog čega je na njen kućni prag prosleđena donacija od 100 evra anonimnog donatora iz Bad Homburga. Mali predah i olakšanje od svega što je palo na njena pleća.
– Ne postoje reči kojima bih mogla da opišem sve ono što mi je na srcu i koliko sam zahvalna. Svaka pomoć je poput leka za moju ranjenu dušu. Kad to kažem, ne mislim samo u materijalnom, već u onom drugom, ljudskom smislu koji je važniji. Na mene, osim dobrih ljudi, nema ko da misli, ko da mi pruži čašu vode kad mi je najgore. Samo zahvaljujući njima još sam u životu – iskreno će Rada.
Podsećanja radi, obolela je od karcinoma bešike, koji se kasnije proširio na ostale unutrašnje organe, a kada joj je bešika odstranjena, kao i reproduktivni organi, na stomak joj je izvedena stoma. Pored toga ima brojne zdravstvene probleme s kičmom, vidom, ali i s visokim šećerom. Situacija je sve teža kako vreme i godine odmiču, a ona sve nemoćnija.
– Tog dana kada sam slomila nogu, doktori su stavili gips, a ona posle nekoliko sati otekla, pa su morali da seku gips na sredini, jer su se sve rane otvorile. U međuvremenu, stigla sam kući i čini mi se da mi je još gore, jer ovde nemam sa kim muku da podelim. Slaba sam i često po čitav dan provedem u postelji. Ne osećam se dobro i nisam dobro. Jedina dobra vest je i to da me se ponovo setio Žarko iz Švedske i poslao mi 25 evra na čemu mu se od srca zahvaljujem – rekla je Rada Simić, kojoj naši verni čitaoci pomažu da preživi već više od godinu dana.
Život od 20 evra
Penzija Rade Simić iznosi svega 110 evra, a kada joj se od toga oduzmu rate po dugovanju za struju i grejanje, njoj ostaje svega 20 evra da se snađe kako ume i zna. Živi u socijalnom stanu koji je dobila od opštine.
– U ova moja četiri zida skoro da nema ništa. Ne znam ni sama kako dane provodim, jer sam ostala bez televizora i poklonjenog frižidera. U posetu mi niko ne dolazi i to je ta sumorna svakodnevica kojoj se kraj ne nazire. Računi stalno pristižu, a time i moje muke da ih platim… – rekla je Rada, glasom punim bola.
