U svatove se ne ide bez čuture

Miodrag i Mladen drže se porodičnog zanata

Da dobar zanat para vredi potvrđuje i porodica Radovanović iz sela Pilice kod Bajine Bašte, gde već sedma generacija majstora izrađuje čuture sa kojima se gosti pozivaju na svadbena veselja. Ukrašene su likovima svetaca, slikama crkava, pejzažima, duborezima, prave se po narudžbi kupaca, iz Pilice putuju po celom svetu, sa peškirima okićene, da bi se običaj sačuvao i tradicija nastavila.
Pored čutura Radovanovići izrađuju drvene čanke, u kojima se čuvaju sir i kajmak, karlice za mleko, činije, ćase i kašike. Prodaju ih u svojim prodavnicama na planini Tari, u Ćelijama na Ibarskoj magistrali, u Beogradu i u Starom selu u Sirogojnu. Godišnje proizvedu oko 5.000 čutura, a veliki broj završi u Australiji, SAD i Kanadi kod onih koji ne zaboravljaju ni običaje, ni zavičaj.
– Od davnina mi Radovanovići pravimo čuture, čanke, drveno posuđe. Počeo je moj predak Radovan, a nastavili su Todosije, Borisav, Radoje, moj otac Radivoje i evo sada sada ja. Tradiciju neguje i nastavlja i moj mlađi sin Mladen koji je sedma generacija zanatlija – priča 48-godišnji Milorad Radovanović.
Kad se kao mladić posvetio porodičnom nasledstvu prodaja je išla slabo. Bilo je to osamdesetih godina prošlog veka. Plastika je u drugi plan gurnula čuture, svadbovalo se uz pozivnice, čuture i običaji su bili u zapećku.
Milorad je po struci metalostrugar, državni posao je bio premija koja se ne ispušta, ali njegov otac Radivoje nije želeo da se prekine porodična tradicija.
– Nisam bio oduševljen ovim poslom, poslušao sam oca, ispoštovao tradiciju i počeo sa izradom drvenarije. U početku prodaja je išla slabo. Gajio sam povrće jer je trebalo porodicu izdržavati, a zanat je dopunjavao porodični budžet. U poslednjih petnaestak godina sve se okrenulo. Čuture i ostali drveni proizvodi se sve više traže. Sada smo u poslu svi, cela porodica je u proizvodnji. Od Ministarstva privrede dobio sam podsticajna sredstva, a 2010. godine od Ministarstva ekonomije dobio sam sertifikat da je ovo proizvod domaće radinosti. Član sam Udruženja starih zanata Srbije – kazuje Milorad.

I Miloradova supruga Stanija u podeli rada ima značajnu ulogu.
– Šaram čuture usijanom žicom, stavljam kaiševe na čuture. Završni poslovi pripadaju meni, mada su i svi kućni poslovi na mojim leđima – priča Stanija, zadovoljna poslom koji obezbeđuje dobru zaradu.
Miloradovi preci su drvene proizvode pravili koristeći stružnicu na nožni pogon, a materijal je bio vrbovo drvo. Dnevno su pravili samo pet-šest čutura. Milorad je upućen u izradu predmeta i na ovaj način, ali sve više je okrenut mašinskoj izradi od javorovog drveta.
– Javorovo drvo je kvalitetnije i trajnije od vrbovog. Tržište nameće mašinsku proizvodnju. Međutim, sačuvao sam tradicionalan izgled i oblik čuturica. Izradu mašina i alata koje koristim osmislio je moj stariji sin Darko, koji privodi kraju studije mašinstva u Beogradu. Sve čuture pravim bez lepka i iznutra su zaštićene voskom.
Da bi čutura opstala, potrebno je tradiciji udahnuti duh novog vremena. Radovanovići imaju i svoj sajt. Vreme gradi, vreme i razgrađuje, pa u ovoj zanatskoj radionici ništa se ne prepušta slučaju. Zato proizvodnja i prodaja daju zavidne rezultate.