Kroz životno iskustvo naučila je Dana Dodić da se ljudi mere rečima, pa već 22. godinu kao čelnik Udruženja Umetnost i život (Art et la vie) organizuje Pesnički sabor, okupljanje pisaca srpske dijaspore kada se odsjaj viđenog i doživljenog pretvara u verbalnu sliku, a poput zvezdica rasipaju lepe reči. Istina, mrska korona i svakojake nametnute zabrane tokom prethodne dve godine su poremetili mnogo šta, ali nisu uspeli da spreče pesnike da budu glas vremena i da bujicama svojih reči prenose i obogaćuju život.
Mesto okupljanja Pariz, ulica Simplon, svečana sala pri hramu Sv. Save. Prota Nikola širom raskrilio vrata i blagodareći omogućio piscima stihova da publici otkriju doživljaje svog snevanja.
Sastav okupljenih je generacijski šaren, nestrpljiv do početka i smiren tokom programa. Voditeljsku ulogu odradio je trio: domaćin i organizator Dana Dodić, iz Frankfurta je došao Ljubiša Simić, pojačala ih Letica Živković, počasni predsednik KUD-a Mladost.
“Vera u maternji jezik je vera u svoj narod, vera u svoj narod je vera u poeziju, a vera u poeziju je vera u Boga i večni život”, ove reči posvetio je velikan Matija Bećković srpskim pesnicima iz Nemačke, a obojile su i ovaj pariski skup.
Naravno da je svojom dobrodošlicom i zahvalnošću Dana Dodić dodirnula svakog pristiglog, na šta je Blaženki Trivunčić, koordinatoru dopunske škole i dobitnici Povelje Sv. Sava, prepustila da “ispenuša” zajedničko zadovoljstvo zbog očuvanja srpskog jezika i pesničke reči, kao i kontinuiteta ponosnog postojanja i pogleda u budućnost.
Na to sledi produžni glas, kao da je satkan od meda, izgovara ga Ljubiša Simić, predsednik i slavljenik 25 godina postojanja Udruženja pisaca Sedmica iz Frankfurta. Ovako govori:
– Evo nas kod vas, vi ste deo našeg udruženja, zajedno da se pomažemo u tuđem svetu, da se ne izgubimo, da svoju kulturu prezentujemo. Maternji jezik doneli smo iz matice, čuvamo ga kao najveću relikviju. Lepo je ovde videti decu, podmladak koji će nas otrgnuti od asimilacije. Dovoljno im je dati i par reči da osete toplinu zavičaja i da znaju odakle su. Čestitam vam na ustrajnosti i učiteljstvu. A, dođite nam u Frankfurt 13, 14. i 15. maja, ne samo kao dragi gosti, već najrođeniji saradnici i u tuđini saputnici.
I, gotovo sa uvodima. Svojom mudrošću se “rediteljka” Dana prisetila da “trpeza otpočinje i završava najslađim zalogajima”, pa je deci dopunske škole prepustila start i finiš širenja lepeze stihova. Odmah je učiteljica Milija Jevremović povukla kompoziciju đaka, a oni pred publikom i stidljivi i odlučni, hrabre se i pogurkuju, recituju, sviraju i pevaju. Srpski jezik je njihov izbor, aplauz je nagrada.
Na red dolaze gosti iz Nemačke, njima po dve izgovorene pesme, domaćim poetama po jedna, a svi su mnogo vešti, znaju čak da dodirnu i ono što ne mogu zrake sunca.
Svoje pesmarice sa skrivenim ili razrađenim tajnama otvarali su Zlata Ikanović, Miloš Milojević, Ljubica Perkman, Dragica Zauervajn i Ljubiša Simić. Osete Parižani da ove poete naprečac postaju lični i opšti, da su u snu i javi, u ratu i miru. Lepe su slike nudili, Parižanima se dopalo.
Nastavak je pariski. Pletenice uplela Ranka Todorović Grubešić, veseljak i kozer Nikola Šuica u duetu je sa prijateljem slikarom i pesnikom Ljubomirom Milinkovim, Edhem Mrđanović je zaljubljen, Slobodan Slavković rodoljubiv, Dragan Marinković kreće što pre na put povratka, mit i mir spomenula je Koviljka Jastrebić, koja ni za živu glavu ne skida masku sa lica, a za Danu Dodić su “nestala skrovišta, pustolovina teče”.
Svima bravo! Za poznavanje čoveka. Za traženja i nalaženja. Za, na svoj način, stvaranja života i za od svega pravljenja anđela. To godi.
A “mali Sloba Šumadinac” Janković kao zapeta puška. U ulozi je kulinarskog portparola, svakog ponaosob poziva za posnu trpezu nanizanu uz pomoć i umeće vrsnih domaćica. Jelo se, pilo se, družilo, i stihovi se izmešali. Lepota, eto, šta je!
Zlatna deca, srpski ponos
Nikola i Irena Vasiljević (škola Kurbevua), Viktorija Stefanović i Anđela Duval Lazić (Kulturni centar Srbija), Marta Ranković (Roni su Boa), Natalija Stojanović i violinista Novak Franeta (Bondi, Crkva Sv. Petke), Mila i Maksim Tomić (škola “Sv. Sava”) su naša zlatna deca, srpski ponos.
Smeh zbog Paje
“Brzom poštom javila dva brbljiva papagaja / pobegao piton Paja iz prašume Paragvaja”, početak je šaljive dečje pesme autora inženjera i poete Miloša Milojevića, a da duhovitost bude kompletna, sam pogrešivši u kucanju, na papiru umesto “piton Paja” ostalo upisano “Putin Paja” što je, zamoljen od autora, a nesvestan greške, glasno pročitao Ljubiša Simić. Naravno, smeh se prolomio.
I kod Ljubiše je sve za decu, pesme mu razgaljujuće, pa se čulo: “Do Pariza dođe pas / koji svira kontrabas / i postade svetski as.”
Pesma i violina
Sa “Tamo daleko” i “Kalinka” raspevao je Novak svoju violinu, iz Mile se zaorila “Ne dam Kosovo, ne dam Tisu ni Moravu, ne dam Žiču, Studenicu”, Anđela je slavujski izvijala “Što te nema” i “Ovo je Srbija”, a njih dve se duetski usaglasile u pesmama “Pukni zoro” i “Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena”.
Sećanje na kolege
“Ne zaboravljamo”, lepa je tradicija pariskih Sabora pesnika, pa se ni sada nije moglo preskočiti sećanje na preminule pisce sa pariskog područja, nabrojala ih je Letica Živković: Ljubomir – Bata Ljuba Petrović i Goran Stojanović (2004), Milorad Miško Vujisić (2011), Rade Adamović (2019), Kolja Mičević (2020) i Sima Mraović (2021).
Branč kod Šuica
Nikola Šuica i njegova Gordana, arhitekte u penziji, oduvek dan posle Sabora pesnika u svom stanu priređuju branč, odnosno, u jedan obrok udružen doručak i ručak uz obaveznu recitatorsku pratnju autora pisaca. Zbog savršenog balansa hrane, raznovrsnosti i bogatstva izbora, naravno i ugođaja svih čula, svaki njihov branč je za dugo pamćenje.
– Nek se tako nastavi – komentar je gostiju.
Ne može biti bolje
– Ne može biti bolje veče. Volim ja svaku pesmu. Crnogorka sam, ali su meni jednako lepe sve pesme, i crnogorske i srpske i bosanske. Sve naše pesme su i potekle od Njegoša – kratka je ispovest dijasporke Dare Vukosavić.
