Kada su se, daleke 1885, povodom 300 godina od spaljivanja moštiju Svetog Save na Vračaru, najviđenije ličnost kulturnog, političkog i privrednog života tadašnje Srbije odlučile da osnuju Društvo za podizanje Hrama Svetog Save naveli su da to zdanje treba da bude “spomenik sveopšteg priznanja srpskog naroda Svetom Savi kao svom prosvetitelju i zaštitniku”. Danas, 125 godina kasnije, ta želja srpskog naroda će napokon biti ostvarena.
U toku su završni radovi na izradi mozaika, a zatim i postavljanju mermernih podova kako bi ova svetinja u oktobru zasijala punim, pravim sjajem. Biće to, nema dileme, događaj zlatnim slovima upisan ne samo u srpsku, već istoriju modernog hrišćanstva. Naime, po veličini glavnog molitvenog prostora biće to najveća aktivna pravoslavna crkva na svetu koja će biti u stanju da primi 10.000 vernika.
Generacijama na ponos
Dejan M. Simeunović, koordinator završnih radova, kaže da ovom broju treba pridodati još 2.100 mesta koliko primaju tri od ukupno četiri galerije koje se nalaze na visini od desetak metara.
– Reč je o tri horske galerije površine 1.444 kvadrata i svaka može da primi po 700 ljudi. Međutim, ove galerije će služiti i za posetioce za koje su predviđena i dva lifta. Prvi – uzlazni se nalazi na severoistočnoj strani Hrama, a drugi – silazni na jugoistočnom delu kako bi se omogućilo da posetioci cirkulišu, odnosno da svako dobije mogućnost da uživa u svim delovima živopisa. Postoji i treći lift koji vodi do spoljnog vidikovca na samom vrhu Hrama – otkriva Simeunović.
Protođakon Mladen Kovačević dodaje da se tokom više od jednog veka gradnje Hrama nekoliko puta menjalo arhitektonsko rešenje, ali da je svaki put osnovna zamisao bila da se stvori nešto što će ostati budućim generacijama na ponos.
– Prvi konkurs je raspisan 1905, u “Srpskim novinama”. Prijavljeno je pet radova, ali nijedan nije ispunio uslove konkursa da bude “dostojni spomenik zahvalnosti srpstva i da potpuno odgovara velikome i ljubljenome svetitelju i patronu srpskih škola, da je monumentalna i da je u srpsko-vizantijskom stilu” – objašnjava protođakon Kovačević.
Glavni odbor Društva za podizanje Hrama Svetog Save je zaključio da bi bilo prigodno da se stogodišnjica Prvog srpskog ustanka obeleži i raspisivanjem konkursa za izradu idejnih skica i planova za hram.
Saveti iz Petrograda
Shvatajući u kakav se posao upuštaju, za stručnu pomoć i savet obratili su se tadašnjoj Imperijalnoj umetničkoj akademiji u Petrogradu. Uz pomoć stručnjaka sastavljeni su uslovi konkursa i poslati u Petrograd s molbom da ih pregledaju, dopune i po obavljenom konkursu prispele radove pregledaju i na njima izvrši potrebne korekcije i dopune. Smatralo se da će se tako najjednostavnije doći do definitivnih planova za Hram.
U prepisci sa Akademijom prošla je 1904. godina, a 13. maja 1905. godine “Srpske novine” objavile su konkurs od 14 tačaka, sa rokom do 1. januara 1906. godine.
U tom konkursu je naglašeno da budući Hram Svetog Save treba da bude dostojni spomenik zahvalnosti srpstva i da potpuno odgovara velikome i ljubljenome svetitelju i patronu srpskih škola, da je monumentalna i da je u srpsko-vizantijskom stilu.
Kao odgovor je stiglo pet radova zavedenih pod šiframa: “Prosvetitelj”, “Alfa”, “Aja Sofija”, “Tri kruga” i “Omega”.
Odmah su prosleđeni Komisiji u Petrogradu koja je ponudila sledeći zaključak:
“Zbog značajnih arhitektonskih nedostataka, koji su označeni i pokazani u zasebnim ocenama svih predstavljenih projekata, Komisija pri završnom sudu o njima smatra za dužnost da izjavi da s pogledom na važnost Hrama, kakva mu se u stečajnom programu daje, ne može preporučiti nijedan od podnesenih projekata za ostvarenjem.”
Držeći se zaključka Komisije, Društvo je otkupilo prva tri rada za 800, 700 i 500 dinara i odustalo od izvođenja po bilo kom od predloženih rešenja. Time je otvorena dugotrajna istorija polemika, sukoba i stručnih, estetskih i dogmatskih razmimoilaženja o prirodi, karakteristikama i ciljevima gradnje reprezentativnih kultnih objekata.
Zakon o Hramu
Ove godine je još jedan jubilej – 120 godina od kako je Narodna skupština, na sednici održanoj u Nišu, 25. januara 1900. godine, na zahtev Glavnog odbora Društva za podizanje Hrama Svetog Save proglasila Zakonom budući Hram Svetog Save za opštenarodnu građevinu.
Poklon iz Carigrada
Objava konkursa nije prošla nezapaženo, pa je vaseljenski patrijarh Joakim Treći, u znak pažnje i poštovanja prema Svetom Savi i njegovom budućem Hramu, poslao preko poslanika Kraljevine Srbije u Carigradu ikonu Svetog Save, rad svetogorskih umetnika. Sveti Sava je predstavljen u punom arhijerejskom ornatu, u veličini nešto većoj od prirodne. Na traženje sveštenstva Crkve Sv. Save, Glavni odbor je odlučio da ikona stoji u privremenoj Crkvi Sv. Save, s tim da se čuva od svake povrede. Ova se ikona i danas nalazi na južnom zidu soleje u sadašnjoj Crkvi Svetog Save.
