Radmila Mišev, književnik i glavni i odgovorni urednik pravoslavnog dečjeg časopisa “Svetosavsko zvonce” kaže da u pravoslavlju ne postoje posebni običaji ili praznični rituali koji su u vezi sa ulogom dece u obeležavanju Božića.
– Jedino što samo deca rade je traženje poklončića po podu i pijukanje, sve dok poklončić ne pronađu. Kako danas nema na podu slame, poklončići se stavljaju na mesta na kojima deca mogu da ih pronađu. Ničeg drugog, što se tiče dece i običaja na Badnji dan i Božić nema. Sve ostalo je nametanje stranih i nama tuđih običaja. Suštinu nacionalnog bića čuva čista vera, a s ovim, veštački nametnutim običajima se to ne postiže. Suština proslave Božića je da je to zajedničko delo porodice: od pravljenja kolača, do lomljenja česnice – ističe Mišev.
Urednica časopisa “Svetosavsko zvonce” kaže da tokom Badnje večeri deci mogu još da upriliče igru sa orasima.
– To je igra nalik klikera. Postavi se nekoliko oraha na gomilicu, koju deca gađaju kao kad se igraju klikera, znači, nema bacanja, onaj ko sruši gomilicu dobija orahe. Orasi koje otac ili najstariji član porodice baca u sva četiri ugla sobe se ne diraju i tamo stoje tri dana – objašnjava Mišev i dodaje da božićni pokloni ne treba da budu skupi, već – simbolični.
– Ne poznajući svoju pravoslavnu veru, prihvatili smo neke nama potpuno strane običaje. Lepota te noći nije u materijalnom davanju, nego u tihoj radosti jer je Bog sa nama. Dobro je ako roditelji i deca pevaju zajedno božićne pesme, ili neke prikladne srpske narodne pesme. To je prilika da roditelji razgovaraju sa decom, ispričaju im kako su oni slavili Božić, o rođenju Bogomladenca Hrista u Vitlejemskoj pećini, anđelima koji su objavili pastirima blagu vest o rođenju Spasitelja, o zvezdi koja je dovela Mudrace sa istoka pred pećinu. Sve je to divno ispričano kroz božićne priče sakupljene u lepe knjige za decu poput “Bakine božićne priče” – navodi naša sagovornica.
