U susret Božiću (2): Vatra večne ljubavi

Pozdrav „Mir Božji, Hristos se rodi!“, paljenje badnjaka, položajnik, a zatim lomljenje česnice i svečani ručak.

Sve su to simboli s kojima Srbi od pamtiveka praznuju Božić bez obzira na to da li su u otadžbini ili negde daleko, u rasejanju.

Protojerej-stavrofor Predrag Azap, paroh u Iloku (Hrvatska), kaže za „Vesti“ da je Božić za sve Srbe, a posebno one koji su van otadžbine „praznik koji je ugrađen u njihovo nacionalno biće“.

– Upravo kao verski praznik, to nije prilika za provod, nego dan osveženja onog svetog što naš hrišćanski narod nosi u svojim korenima. Proslavljanjem Božića osetimo se ohrabreni za sve lepo i dobro što smemo kao saradnici Božji učiniti za svoje najbliže i ljude koje nas okružuju. U našem životu mogu se formirati crni oblaci, što se vidi primerom teške epidemije koja je zahvatila celi svet, a koji mogu zakloniti Božju svetlost i čak navesti u iskušenje da se čovek zapita da li ta svetlost uopšte postoji za nas. Ali i ova situacija u kojoj je čovečanstvo danas, zasigurno je volja Božja. Zato pozivam naše vernike da se menjaju na dobro i nabolje, jer to su zadovoljstvo i izazov – poručuje protojerej-stavrofor Predrag Azap.

Objašnjavajući tradiciju slavljenja Badnjeg dana i Božića, ovaj sveštenik kaže da pravoslavci i u ovom delu Hrvatske pokušavaju da što verodostojnije održe stare običaje.

– Badnji dan počinje već u ranu zoru pucanjem iz pušaka i prangija, čime se objavljuje odlazak u šumu po badnjak. Pre sečenja se drvetu nazove „dobro jutro“, čestita mu se praznik i zamoli da donese zdravlje i sreću porodici. Drvo koje se zaseca sa istočne strane, jer treba da padne na istok, posipa se žitom. Dok ga seče, domaćin se trudi da se „drvo ne muči“, pa ga snažnim pokretom ruke obori iz prve. Za pravoslavne ljude ovog kraja, kao i za svakog srpskog domaćina čija se pupčana vrpca, koja ga vezuje za korene, tradiciju, veru i postojanje, nije prekinula, badnjak je duhovni sinonim čovekoljublja, vekovno saborište pravoslavnog naroda – kaže prota Predrag Azap.

Radmila Mišev, književnica i glavna i odgovorna urednica pravoslavnog dečjeg časopisa „Svetosavsko zvonce“, dodaje da je danas, posebno u gradskim sredinama, nemoguće sprovesti ovaj običaj, ali da postoji rešenje.

– Po badnjak se odlazi na pijacu gde je uz grančice badnjaka obično privezano malo slame i grančica drena, pa se grančica badnjaka pregori na sveći. Poslednjih godina uobičajeno je i da se ljudi okupe kod crkve i tamo lože badnjak – navodi naša sagovornica i podseća da svi obredi za Badnji dan i Božić, imaju svoju duboku simboliku.

– Svi ti obredi su odraz trajanja vere u Živoga Boga i lepote one jedinstvene noći kad su krupne zvezde nad Palestinom potamnele od jedne velike, nove, kakvu niko do tada nije video. Loženje badnjaka predstavlja toplinu Hristove ljubavi, ali nas podseća i na drva koja su pastiri doneli, kako bi se tek rođeni Bogomladenac zagrejao u hladnoj pećini. Ima još jedno tumačenje, a to je da je badnjak nagoveštaj stradanja i Krsta Hristovog. Slama simbolizuje jasle u Vitlejemskoj pećini u koju je položen novorođeni Isus. Tamjan kojim se kadi kuća, kao i darovi koji se stavljaju u slamu, podsećanje su na darove koji su doneli mudraci sa Istoka i njima darovali Novorođenog Hrista – objašnjava Radmila Mišev.

Blagoslov u česnici

Božićni običaji, ma koliko isti, opet zavise od kraja do kraja.

Iguman manastira Prohor Pčinjski, arhimandrit mr Metodije (Marković) kaže da se na jugu Srbije, odnosno pčinjskom kraju, tako česnica sa parom lomi na Badnje veče, a ne na sam dan Božića.

– Nakon unošenja badnjaka, pevanja božićnog tropara, kađenja i molitve počinje večera gde se lomi česnica u kojoj se nalazi novčić – zlatni, srebrni ili obični. Česnica se lomi na više delova, prvi deo česnice se lomi za Bogomladenca Hrista, zatim za kuću, a potom i za sve članove porodice. Onaj ko dobije deo česnice sa skrivenim novčićem, po narodnom verovanju, biće blagosloven i srećan cele godine. Novčić se čuva u kući stavlja se pored slavske ikone ili iznad ulaznih vrata – navodi arhimandrit Metodije.

Radmila Mišev dodaje da se u novije vreme ustalio još jedan običaj.

– Kako bi se i ostala deca radovala, običaj je da se u česnicu stavljaju u aluminijumsku foliju uvijeni (kao i novčić), listić na kojem piše: odličan uspeh, ili grančica drena, da budu zdravi, ili zrnca žita, da bude svega u izobilju – kaže Radmila Mišev.

Koliko varnica, toliko parica

Radmila Mišev objašnjava da posebno mesto u proslavi Božića zauzima položajnik – prvi gost:

– Položajnik dolazi rano pre podne, čestita praznik, odlazi do šporeta ili kamina, a nekada je sedao kod ognjišta, džara vatru grančicom badnjaka i govori zdravicu: „Koliko varnica, toliko srećica. Koliko varnica, toliko parica. Koliko varnica, toliko u toru ovaca, a najviše zdravlja i veselja. Amin, Bože daj!“ U stambenim zgradama, gde nema šporeta, kaljevih peći ili kamina, položajnik na plamenu sveće pali listić badnjaka i izgovara zdravicu prema kući u kojoj je, a ako ima đaka, poželi im dobre ocene. Posle položajnikove zdravice, svi sedaju za prazničnu trpezu. Domaćin upali sveću, a domaćica tamjanom okadi ikone i celu kuću. Potom se, pre obeda, peva božićni tropar i pročita Očenaš. Za trpezom se najpre okreće česnica i preliva vinom, pa se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. U narodu postoji verovanje da će onaj ko u svom delu česnice nađe paricu čitave godine biti srećan.