Do njenog malog stana u centralnom delu Londona, lakše se dođe nego što se u njega uđe. U hodniku, spavaćoj sobi, po krevetima, u malom salonu, po sofama i stolicama, na podu, u kuhinji… Sve je zatrpano platnima. Kad konačno izvučete "živu glavu" iz tog lepog, stvaralačkog haosa, imate osećaj da u stanu Dragane Miković stanuju njena platna, a da im je Dragana podstanar.
Ova zanimljiva, nekonvencionalna žena izabraće iz ovog stvaralačkog nereda 16 ulja za izložbu u Beogradu (28. maja), koju organizuje Ministarstvo za dijasporu Srbije. Putovanje kroz ovaj umetnički haos ulja na kojima dominiraju tri boje – "crnu i belu boju mi slikari ne brojima u boje" – i zbunjuje i intrigira istovremeno.
– Ovo je moj ludi autoportret iz 1996. Čisto ludilo, ali tako sam sebe videla – priča i izvlači odnekud platno sa koga, na prvi pogled, gleda pre neki klovn nego autorka.
Ali, samo za koji čas, iz šarenila boja i poteza izranja obris, malo po malo, gotovo misteriozno, lik Dragane Miković. Sva ta platna su (još jedna ekscentričnost), slikana u seriji i u njenom dahu.
– Po dva meseca ništa ne radim, a onda buknem kao vulkan – osam ili devet slika u jednom dahu! Mi osobe u znaku bika dugo ćutimo, a onda odjednom – erupcija – priznaje umetnica.
IzložbeU Srbiji je imala tri samostalne izložbe, u Britaniji šest, ali, kako insistira, "ne u najprestižnijim galerijama". Ako se krajem maja nađete kojim slučajem u Beogradu, idite i pogledaje 16 ulja Dragane Miković. |
Insistira da je ne zanima novac, mada sastavlja kraj s krajem u skupom Londonu. Više je poklonila slika prijateljima nego što ih je prodala. I sva ta platna "radi iz glave", većma u gluvo doba noći i uz prve petlove, kad je iz sna probudi šok "nadahnuća":
– Onda dohvatim kičicu i slikam, slikam satima i danima neprekidno. Tako mi, eto, dođe.
Dragana Miković otišla je prvi put iz Srbije u London davne 1977. U Beogradu je završila Filološki fakultet (engleski jezik) i jedno vreme radila kao službeni prevodilac na Vojnoj akademiji u Beogradu.
Na londonskom koledžu gde se upisala nakon što je, da preživi, radila "sve poslove", otkrivaju joj neobičan slikarski talenat i nagovaraju da ode na akademiju. Na renomiranoj akademiji Kambervel gde se gaji tradicionalan stil, odmah je zapažena, ali kad je Margaret Tačer uvela visoke školarine, morala je da napusti Britaniju. Vraća se u Beograd na Akademiju likovnih umetnosti i dobija diplomu akademskog slikara u klasi profesora Voje Todorovića.
Veći broj svojih slika je priložila Fondaciji princeze Katarine Karađorđević, za decu žrtve rata. U London je, bežeći od ratnog vihora, ponovo stigla 1996. U Londonu je, opet, meke duše, poklanjala svoje slike za humanirane svrhe našoj pravoslavnoj crkvi.
