U stalnoj ofanzivi

Lukavu zamisao barona Ernsta Paradajzera prihvatili su, po svemu sudeći, u rimskoj Kuriji, da bi je u Kongregaciji za propagandu razvili u čitav sistem za širenje katoličanstva među pravoslavnim življem u celoj carevini. Tako je u Zagrebu osnovan seminar za srpsku decu bez roditelja i iz siromašnih porodica – da se poučavaju u katoličkoj veri i obredima. A kada nauče šta treba, praktično preobraćena u katolike, trebalo ih je slati među njihove sunarodnike "da ih izvode iz zablude i privedu u krilo Rimske crkve".
 

Za početak, u Hrvatskoj i Slavonskoj krajini odabrano je "po šest sposobnih srpskih dečaka" i upućeno na školovanje "o državnom trošku" u zagrebačkom jezuitskom seminaru. Istovremeno je izdat naklog da svi srpski sveštenici i kaluđeri koji bi da pređu iz Turske u austrijsku krajinu budu vraćeni, jer su "turske uhode" ili, prosto, nepouzdani.
Ni prevaspitavanje srpske dece, ni zabrana ulaska novih srpskih sveštenika i kaluđera iz Turske nisu dali neke znatne rezultate, odnosno Srbi u oba krajiška generalata i u Žumberku mogli su sa svojim sveštenicima da odolevaju pritiscima za pokatoličenje i sve do pred kraj 17. živeli manje-više mirno. Ali, ni Vatikan ni austrijske vlasti nisu odustajali i pokušavali su da im i silom nametnu uniju.

Jezuitu za episkopa
Da to i ostvare iskoristili su zaveru hrvatskih grofova Zrinjskog i Frankopana protiv Austrije. Katolička crkva je tada optužila srpskog marčanskog episkopa Gavrila Mijakića za saučesništvo u zaveri i uspela da ga osude na večitu robiju. I car Leopold Prvi je podlegao Vatikanu – krajiškim Srbima je 1671. za episkopa postavio njihovog sunarodnika Pavla Zorčića, jezuitskog vaspitanika školovanog u Zagrebu i Bolonji. Kada je te godine javno položio zakletvu, kojom se zauvek odrekao svake veze sa pećkim srpskim patrijarhom i potpuno se potčinio Rimskoj crkvi, pobunili su se Krajišnici predvođeni sveštenstvom.
 

Ustanak je ugušen u krvi, pale su glave narodnih prvaka, a četrnaest kaluđera je osuđeno na robiju u okovima. Iako obezglavljeni, Srbi u Hrvatskoj se nisu priklonili i posle čitavog veka mučne borbe i stradanja, uspeli da, gotovo u celini, osim male pounijaćene oaze u Žumberku, sačuvaju i veru i srpstvo.
Mač nad pravoslavljem zapretio je krajem 17. veka, kada je Austrija, posle pobede nad Turcima kod Beča 1683. godine, s velikim uspehom počela potiskivati Turke, sve do Kosova, pa se poverovalo da bi sasvim mogli biti isterani iz Evrope, a Carigrad osvojen. Štaviše, u Austriji se verovalo da bi car Leopold Prvi, ljubimac Vatikana, naročito jezuita, mogao postati i imperator Istoka, pa mu je predviđano da će "sklopiti uniju Istočne i Rimske crkve i time zaslužiti večno priznanje i blagoslov Katoličke crkve".
Imajući i sam u vidu takav razvoj događaja, oprezni patrijarh Arsenije Treći Čarnojević, pošto je digao narod protiv Turaka i priznao austrijskoga cara za svoga kralja, tražio je da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i pod austrijskom katoličkom vlašću, osiguraju bar ista prava koja je uživala i pod nehrišćanskim Turcima.

Potvrđene privilegije
Ali, pošto je obnovljena osmanlijska vojska počela sve više da potiskuje Austrijance sa Balkana, a 1688. povratila i Beograd, car Leopold Prvi je prihvatio srpske zahteve i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i narodu koji je prešao pod njegovu vlast, priznao privilegije gotovo u punoj meri koju je molio patrijarh. Koristeći se time, Arsenije je uspeo da u pravoslavlje vrati gotovo sve sunarodnike po Baranji, Sremu, Slavoniji i Hrvatskoj, koje su misionari rimske propagande, u prvom redu jezuiti, u vreme ratnih užasa i smene turske sile austrijskom, i neposredno posle toga, što pretnjama, što obećanjima, privoleli da se pokrste u katolike.
Zahvaljujući tome, unijati među Srbima su gotovo nestali, a s njima i nametnuti unijatski episkopi. Ostao je samo stari marčanski episkop u Hrvatskoj, podržavan od vlasti, ali bez pastve, jer mu je narod odrekao poslušnost i obraćao se susednim pravoslavnim episkopima koje su imenovali patrijarsi, Arsenije i njegovi naslednici u novoorganizovanoj Karlovačkoj mitropoliji.
To nikako ne znači da su se Vatikan i njegova Propaganda odrekli pokatoličavanja. Tome se uvek težilo i na tome radilo svagda kada su to prilike dopuštale. Glavni akter te politike i aktivnosti prema nekatoličkom življu pod austrijskom vlašću, na prelomu 17. i 18. veka, bio je ugledni kardinal i primas Ugarske Leopold graf Kolonić, lični prijatelj i savetnik cara Leopolda. Već 1692, on je pokušavao da ograniči patrijarha, kako u vraćanju unijata pravoslavlju, tako i u ostvarivanju drugih prava, koja je Srbima garantovao car Leopold.

Udar na patrijarha
Ratna situacija s Turcima i Francuzima silila je, međutim, državne vlasti da ne diraju u srpske privilegije, bar dok rat traje, jer su srpski vojnici bili preko potrebni na oba ratišta – kao što je veliki Miloš Crnjanski opisao u prvoj knjizi svog monumentalnog dela "Seobe". Ali, kada je Karlovačkim mirom 1699. okončano ratno stanje s Turcima, kardinal Kolonić je poverovao da je došao čas da se slomi srpska tvrdokornost u veri i taj narod, najzad, milom ili silom, združi s Rimskom crkvom.
Prvi udar bio je usmeren na patrijarha Arsenija, a preduzeo ga je kardinal lično. Neposredno posle mira u Karlovcima, on je osiono patrijarha nazvao "sinom đavola" – zato što je budimskim i peštanskim pounijaćenim Rusima zabranio da na bogosluženjima pominju papu – ograničio mu jurisdikciju samo na njegove "đavolske pristalice" na ostrvu Sent Andreji i upozorio da ne buni narod protiv Boga i cara, već da se i sam obrati pravoj katoličkoj veri, ako hoće da i od Boga i od ljudi bude nagrađen i nekažnjen.
I sam car Leopold je bio sklon da ograniči privilegije Srbima i odobri nalet na pravoslavlje, ali je mađarski ustanak 1703. sve to poremetio. Viteško držanje patrijarhovo i svih Srba na strani austrijskog cara presudno su uticali da se odustane od kardinalsko-carske operacije protiv pravoslavlja, pa je ceo duhovni život austrijskih Srba ponovo mogao da teče relativno mirno, uz uvažavanje njihovih privilegija.