Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu Journal de Geneve, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Priština, u centru dugačkog kosvskog lanca, bila je skoro dve nedelje srce srpskog otpora, piše Pol di Boše. U svom tekstu koji je švajcarska štampa objavila 11. marta 1916. godine, nekoliko meseci nakon događaja koje specijalni dopisnik opisuje, Di Boše kaže da je srpski Generalštab računao na intervenciju saveznika i verovao u skoru mogućnost opšte ofanzive.
Vera u ofanzivu
“Generalštab se jednostavno trudio, računajući čvrsto sa energičnom intervencijom saveznika i verujući – nažalost! – u skoru mogućnost opšte protivofanzive u kojoj je bio spreman da uzme na sebe težak i slavan zadatak da baci u Dunav Makanzenovu armiju, da uspori napredovanje neprijatelja i trenutak spajanja Bugara i Nemaca i time spreči uspostavljanje prekinute veze između Berlina i Konstantinopolja.
Ispunjavajući striktno dobijene istrukcije, on je povlačio postepeno svoje trupe, izbegavajući puno angažovanje. Gromka careva objava, garancije i obećanja, neprestano ponavljane o iskrcavanju trupa u Solun, najavljeno na velika zvona, sve to, uprkos svemu, ponovo mu je vraćalo pouzdanje.
Ali vreme je prolazilo, a Rusija nije preduzimala ništa”, piše švajcarski izveštač.
Poslednji čas
Prepuštene same sebi, nekoliko francuskih divizija angažovanih u dolini Vardara, imale su pune ruke posla da odolevaju žestokim napadima Bugara.
“Bilo je svakim danom sve jasnije da nije trebalo više računati ni na kakvu pomać sa strane. I, najzad, pošto je šest nedelja hrabro odolevala savezu svoja tri neprijatelja, pobeđena više glađu, oskudicama i umorom nego oružjem i brojem, srpska vojska se osetila iscrpljenom. Ona je shvatila da je posle tolikih pobeda došao i njen poslednji čas. Ali htela je da bar ima kraj dostojan nje i njene slavne prošlosti. I ona učini krajnji napor, zadnji i grandiozni manevar, u kome se potvrdio na sjajan način vojnički i ratni duh tog naroda”, navodi on.
Sve snage koje nisu bile apsolutno neophodne, bile su povučene sa zapadnog, severnog i severo- istočnog fronta i koncentrisane prema Bugarima, sa strane Skoplja. Od obnove vojnih dejstava tamo su se u borbama naizmenično smenjivale pobede i porazi.
Bolni prizori
Švajcarac sa divljenjem konstatuje da se uprkos nedostatku materijalnih sredstava, zakrčenosti komunikacija, žalosnog stanja ljudstva sve odvijalo u savršenom redu.
“Ovog puta se radilo o proboju po svaku cenu. “Proboj”, ta čarobna reč, u toku nekoliko dana, snažno oduševi ljude. Proboj, to je bilo najzad ponovno osvajanje Skoplja, slobodan put prema jugu, povezivanje sa Francuzima kod Velesa. Neuspeh, naprotiv, to je bilo definitivno okruženje, povlačenje prema planinama Albanije, kraj svega, možda kapitulacija…
Sve trupe koje su poslate tamo prolazile su kroz Prištinu. Našao sam se, dakle, u srcu požara. U toku tri dana i tri noći kolone su prolazile neprekidno. Blatnjave i mračne ulice su bile prepune izgladnelih vojnika i ranjenika. Oni su uveče logorovali na trotoarima, paleći velike vatre na kolovozu… Stalno se čula pucnjava. Zatim su stigli nemački aeroplani… Danima sam lutao kroz tu gužvu. Ali čemu opisivati te bolne prizore. Sve što sam tamo video bilo je samo ponavljanje, još strašnije, onoga što sam već video u Skoplju, zatim u Paraćinu, u Kruševcu, u svim tim gradovima gde me je slučajnost povlačenja vodila.”
Stub srama
Pol di Boše piše da su u Prištini na svim raskrsnicama bile postavljene straže zbog sumnje u vernost Albanaca koji su živeli izolovani u svojim hermetički zatvorenim kućama, a pred vratima policijske uprave bio je postavljen stub srama za koji su vezivani lopovi i kažnjavani batinanjem.
“U toku tih dana duboke zabrinutosti i bezumlja, izvršenja smrtne kazne su bila česta i videli smo osuđene da prolaze u starim fijakerima okruženim žandramima na konjima, jednim popom koji je sedeo naspram njih. Svi su oni imali isto nepokretno držanje, pesnice među kolenima, sagnute glave, raširenih očiju od surovog i životinjskog straha.”
Dve čaše mekinja
Povlačeći se sa srpskom vojskom švajcarski novinar delio je sudbinu srpskih ratnika, noći je provodio u bilo kom logoru, na golom podu neke ambulante ili loše albanske sobe, a hranio se onim što mu je došlo do ruku. Bio je stalno spreman da beži, jer svakog momenta zadnji put za povlačenje je mogao biti presečen. Dok je očekivao rasplet krize, opisao je i stanje u kojem se sam nalazio.
“Sve sam izgubio. Ali mi je jedan kozački lekar dao šinjel, a kapetan mitraljezaca cipele. U vojnim skladištima, gde od svega ništa nije ostalo osim dve kante petrola, nekoliko pari buđavih cipela, skinutih sa mrtvih i ranjenih u bolnici, i dve torbe hleba, dobio sam, kao znak posebne naklonosti i dve čaše mekinja. U poređenju sa hiljadama ostalih, ja sam bio srećan i bogat. A zatim, uvek je bilo vojnika koji su me pozivali da podelimo narezak od neke lešine u raspadanju pečene na vrhu bajoneta.”
